Neprofitni sektor u Srbiji u 2011: stanje i izazovi

Politička ekonomija civilnog društva Srbije kakvo je danas postoji već gotovo dve decenije i čini se da je za to vreme njena socioekonomska uloga i dalje manje vidljiva. Glavni razlog je što je period tranzicije srbijanskog društva i sistema državne uprave nedopustivo dug, pa su se organizacije civilnog društva našle u produženom raskoraku između stvarnosti nastavljenog raskola sa idejom dobre uprave novih demokratskih vlasti i željenog stanja da postanu uticajan korektiv društvene transformacije (da se institucionalizuju), koji do danas ipak nisu postigle. 

Iako su ovi procesi, svakako uslovno nazvani institucionalizacija, još daleko od cilja da se pozicija sektora učvrsti i postane deo političkog društva Srbije, barem onoliko koliko su to sindikati i verske zajednice koje imaju tu ambiciju, organizacije civilnog društva nedvosmisleno pripadaju i ekonomskoj sferi i to zbog nekoliko ključnih razloga.

Prvo, organizacije koje čine civilni sektor pripadaju „privatnoj“ inicijativi, kao i preduzetnici i privrednici. Iako je njihov motiv za organizovano delovanje i dalje socijalni i građanski, on je ipak i ekonomski. Cilj njihovog delovanja svakako nije ostvarenje dobiti, ali jeste učestvovanje u društvenom dohotku u cilju realizacije svoje misije, što postižu ekonomskom razmenom unutar samog sektora i poslovanjem sa privrednim i javnim sektorom.

Drugo, bez obzira na postojanje i drugačijih primera unutar sektora (kroz iskustva cause-related marketinga, praksu pojedinih udruženja profesionalaca i sl), težnja samih organizacija civilnog društva je ostvarenje ideala socijalne pravde kroz preraspodelu društvenog bogatstva u korist socijalno marginalizovanih grupa (naročito kroz jačanje modela tzv. socijalnog preduzetništva), a nikako ostvarenje profita ni sticanje moći radi vladanja. Drugim rečima, organizacije civilnog društva pripadaju i ekonomskom sektoru jer su po misiji zainteresovane za debatovanje tema političke ekonomije, legislative i dokumenata javnih politika, koje su direktno ili indirektno i ekonomske politike. Na tom putu, odnos privrede i civilnog sektora je zasigurno simbiotski, ne nužno opterećen suprostavljenim interesima kapitala i javne sfere. Civilno društvo je, u svakom slučaju, neophodno za postojanje ekonomske demokratije. U političkom smislu, ova sfera uticaja organizacija civilnog društva je bez sumnje, normativna, jer će se prava organizacija (ne one koje su osnovane kao sledbeničke za neku političku ideologiju) iz ovog sektora uvek zalagati za sva pitanja participativne demokratije i za antikapitalistički ili socijalnokapitalistički pogled na proizvodnju i distribuciju roba i usluga.

Treće, praksa profesionalnog civilnog sektora nezaobilazno podrazumeva određeni stepen rutine u radu, tj. uspostavljenu tehnologiju rada, standarde i specijalizaciju, najpre ovladavanje tehnologijom projektnog menadžmenta koji je najbolje obeležje prakse civilnog sektora i neprofitnih organizacija. Tehnologija rada organizacija civilnog društva u širem smislu pripada tehnologiji stvaranja društvenog dohotka u neprofitnoj ekonomiji. Osim što za svoj rad dobijaju sredstva iz donacija (prelivanjem iz privatnog dohotka – dakle, iz sredstava privatnih donatora ili nacionalnog/nadnacionalnog dohotka ili budžeta javnih vlasti i međuvladinih tela), subvencija i dotacija (stimulisanih akcija javnih vlasti za aktivnosti od posebnog javnog značaja), poklona privatnih lica itd, civilni sektor takođe stiče i generisani prihod od prodaje roba i usluga na tržištu. Postojanje ovih tehnologija i programskih standarda u radu iskazuje se i kroz različite vrste indeksa razvoja namenjenih utvrđivanju kapaciteta organizacija civilnog društva. 

Četvrto, da bi se ljudi angažovali unutar civilnog sektora, moraju imati i određeni stepen ekonomskog benefita a i društveni uslovi moraju biti pogodni za razvoj i postojanje civilnog sektora i kao sektora zapošljavanja. Konačno, i rezultati istraživanja potvrđuju da su visina BDP i broj organizacija civilnog društva u korelaciji. Razlog je ne samo postojanje preduslova za razvoj civilnog sektora (zakonski okvir, demokratska kultura, slobodni mediji, interkulturalnost kao prihvaćena društvena vrednost) već i postojanje specifičnog tržišta samog tog sektora koji je gotovo u svemu jednak sa svakim drugim tržištem, tj mora imati svoj proizvod ili uslugu, cenu, mesto distribucije i promociju kod ciljnih kupaca.

Istraživanje NVO u Srbiji za 2009. godinu[1], koje su sprovele Građanske inicijative pokazuje da se od 300 anketiranih organizacija kulturom bavi 41 odsto, od toga kao prioritetnom oblašću 7 odsto. Organizacije koje su učestvovale u istraživanju procenjuju da za to imaju kapaciteta u 37 odsto slučajeva. Projekti u oblasti kulture najčešće traju 3 meseca, a prosečan godišnji budžet nezavisnih kulturnih organizacija bio je 82.841 eura u 2008. godini. Kroz samoprocenu ovi ispitanici su izneli stav da same organizacije civilnog društva ne odgovaraju na potrebe društva (62 odsto tako misli) a 60 odsto smatra da ne odgovaraju na potrebe zajednice (korisnika). Svest o tome koliko mogu da pružaju usluge na tržištu i time izgrađuju svoju samoodrživost je nezadovoljavajuća – samo 28 odsto organizacija primenjuje neki oblik samofinansiranja. Veliki broj organizacija, njih 61 odsto, nisu ni obaveštene o mogućnostima poslovanja na taj način, kao i o mogućoj koristi saradnje sa poslovnim sektorom, jer smatraju da ne postoje poreske olakšice za poslovni sektor ako sarađuje sa neprofitnim organizacijama, što je potpuno netačno.

Koliko su organizacije civilnog društva[2] daleko od svojih korisnika vidimo iz drugog istraživanja, rađenog iste godine, takođe od strane Građanskih inicijativa  – Percepcije i stavovi javnosti o nevladinom sektoru u Srbiji u 2009. godini – iz kog se vidi da čak 83 odsto građana nema nikakav kontakt sa OCD i da se 59 odsto građana ne bi uključilo u civilni sektor ili u neku od organizacija građanskog društva čak i kada bi se zalagali za promenu za koju se zalaže ta OCD. Stanje je manje radikalno u pogledu percepcije građana o OCD u kulturi, gde samo njih 16 odsto smatra da je delovanje nezavisnih kulturnih organizacija štetno, a 46 odsto da je korisno, dok ostatak nema stav.

Prema podacima Agencije za privredne registre u 2010. godini ukupno je poslovalo 18.119 udruženja, sa 5.376 zaposlenih, sa ukupnim prihodima od 26,8 milijardi dinara (oko 250 miliona eura), a poslovanje na nivou sektora u 2010. godini bilo je negativno – jer je civilni sektor iskazao gubitke od 450 miliona dinara[3].

Na osnovu ovih podataka, koji nisu sveobuhvatni, ali su relevantni kao indikacija na nivou uzorka mogu se doneti dva zaključka:
–          neprofitne organizacije nisu orijentisane na svoje korisnike i nisu prepoznate kao pružaoci usluga,
–          iako sa značajnim obrtom, sektor posluje s gubitkom i nema jasne mehanizme za izgradnju finansijske samoodrživosti.

Istraživanja i analize koje je Centar za istraživanje kreativne ekonomije sproveo do sada daju osnov za tezu da je kultura i ekonomski činilac, a ne samo estetski i vrednosno-integrativni faktor društvenog razvoja i polje kulturnih i stvaralačkih prava ili estetičkih teorija i da će morati da doživi svoju transformaciju u narednoj dekadi kroz nove forme rada i stvaralaštva i nove specijalnosti u oblastima istraživanja i razvoja, produkcije i edukacije. Druge oblasti kulture, kao što su kulturna animacija i kulturna politika kroz javno zagovaranje i delovanje na izmeni legislative, procedura ili kulturnog sistema, procena je, neće biti eksplicitne, koliko sadržane u pomenutim trima glavnim oblastima. Konačno, glavno pitanje nacionalne kulturne politike prelama se na pitanjima produkcije i izgradnje vrednosnog sistema kroz kulturno i umetničko obrazovanje.

Jedna od najvećih pretnji procesu profesionalizacije i obrazovanju kadrova u kulturi leži u neizvesnom statusu finansiranja postojećeg kulturnog sistema u Srbiji, koji je uglavnom etatizovan i zastareo. Najgori scenario za razvoj kulture u Srbiji mogao bi biti da će se javni sistem urušiti (pre nego reformisati) a da preduzetnički modeli i inicijativa neprofitnog sektora neće uspeti da premoste njegov nestanak dok javna uprava ne kreira efikasniji model državnog finansiranja i uprave nad tim javnim kulturnim resursima i dobrima. Kako tržište reguliše svaku produkciju, regulative tržišne ekonomije neminovno će zahvatiti kulturnu proizvodnju u zemlji i odrediti joj buduću trasu razvoja. U potrebi da istraže tržište i izgrade konkurentsku prednost, proizvođačima kulturnih dobara trebaće usluge istraživanja, ali i razvoja novih projekata i novih formi kooperativa i preduzetništva, kao i novi sadržaji, od onih koji se odnose na idejne sisteme i vrednosti komunitarizma i neoanarhizma pa do pukih komercijalnih sadržaja upakovanih u kulturni proizvod. Nove potrebe stvoriće sigurno nova zanimanja i nove specijalizacije starih zanimanja. 

Aleksandar Đerić


[1] U međuvremenu je urađeno isto istraživanje 2011, ali rezultati još nisu objavljeni.

[2] U ovom članku bavimo se isključivo opštim tipom udruženja građana, tzv. nevladinim organizacijama ili organizacijama civilnog društva (sinonimi) čija je misija društvena promena u oblasti javnih politika, ne i neformalnim grupama, amaterskim udruženjima, humanitarnim organizacijama, strukovnim organizacijama, političkim pokretima ili lobi grupama koji deluju pod formom udruženja ili nekim drugim oblikom organizovanja, koji bi se, doduše, mogli takođe podvesti pod građanski sektor, ali su zapravo udruženja građana u veoma širokom smislu te sintagme. Civilni sektor u kulturi su kulturne i umetničke organizacije koje rade produkciju i/ili animaciju, think tank organizacije (za kulturnu politiku) i nevladine organizacije koje koriste kulturu kao sredstvo za ostvarenje svojih ciljeva i misije u drugim oblastima (omladinska politika, socijalna politika).

[3] Saopštenje o poslovanju neprofitnih institucija u Republici Srbiji u 2010. godini – uporedni podaci iz finansijskih izveštaja za 2009. i 2010. godinu, Agencija za privredne registre, jun 2011. Prema ovom dokumentu najveća koncentracija pravnih lica iz grupe udruženja je u Beogradu i Južno-bačkom okrugu.

8. novembar 2011.

Ostavite odgovor