Profitabilnost kulture

Da li kultura može da bude profitabilna? Voleli ili ne, tek to pitanje postalo je više nego aktuelno u vremenu krize. Ove godine je za kulturu u srpskom budžetu odvojeno 0,8 odsto ukupnih sredstava, ili 6,3 milijarde dinara, što je tri puta manje od evropskog proseka i 300 miliona dinara manje nego prošle godine. Tako je u prvi plan stavljeno pitanje s početka teksta, birokratski nazvano „vanbudžetsko finansiranje“ ili – samostalno preživljavanje.

Gojko Rikalović, redovni profesor Ekonomskog fakulteta i predsednik Radne grupe za razvoj kreativnih industrija, kaže da se tokom poslednjeg talasa krize iskristalisala potreba da kultura postane profitabilnija: „Uslovi za modernu tržišnu transformaciju kulture stvoreni su estetizacijom gotovo svih oblasti ljudskog života, tretiranjem kulture kao faktora ekonomskog razvoja, integralnim umrežavanjem kulture i privrede, uticajem kulture na marketing gradova i određenih lokaliteta i eksplicitnom orijentacijom savremenog sveta ka potrošnji, slobodnom vremenu i kulturnim sadržajima“. Ipak, kaže on, “u sadašnjim kriznim uslovima neophodna je mešovita struktura izvora finansiranja kulture, iz javnih izvora, donacija i sponzorstva i prihoda sa tržišta.“

Gabriela Vasić, samostalni umetnik, član ULUS i umetnički direktor galerije ALT je živi primer kontinuiranog traženja tog balansa. I ona, kao i većina umetnika, ne živi isključivo od umetnosti. “Za poslednjih 12 izložbi od Ministarstva kulture dobili smo ukupno 2.000 evra, dakle život od savremene umetnosti je totalni finansijski debakl,” kaže sagovornica BiF.

Taj zaključak izvukla je posle autorstva i organizacije 33 kustoska projekta savremene umetnosti, 22 programa prodajnih izlozbi modnog dizajna i umetničkih rukotvorina, 16 samostalnih izložbi, 6 performansa, 7 video radova, i učešća na preko 70 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu „Zato vodim neformalne edukacije mladih i u tu svrhu skoro uvek od Ministarstva dobijam subvencije. Evo, baš imamo radionicu kreativnog dizajna i još nekoliko njih koje stimulišu mlade umetnike da izađu na tržište, poput bazara koji će biti održan 19. i 20. novembra u Kući Đure Jakšića”.

Na zapadu postoje sistematske mere za stimulisanje intenzivnijeg angažmana privatnog sektora u finansiranju kulture, kaže Hristina Mikić, predavač na Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija  u Novom Sadu i UNESCO-UIS konsultant za ekonomiku kulture: “U Srbiji pojedine korporacije imaju sistemske programe podrške u oblasti kulture i u tome prednjači finansijski sektor, npr. Erste banka, Banka Intesa, Komercijalna banka. S druge strane nalaze se korporacije koje kulturu potpomažu u sklopu svoje politike društvene odgovornosti poput Telenora, Actavisa, Philip Morisa itd. Na kraju, tu su i kompanije poput Telekoma i JAT-a, Državne lutrije Srbije, koje nemaju jasno profilisane strategije podrške kulturnim programima, već deluju ad hoc i stihijski, podržavajući širok spektar različitih kulturnih programa od amaterizma do elitnih formi kulture”.

Situacija je, iz ugla umetnika, i dalje daleko od idealne. Gabriela Vasić smatra da se ne može svaka sfera umetnosti gurnuti na tržište jer, na primer, za savremenu umetnost nema dovoljno logistike: nema dovoljno profilisanih galerija, niti dokumentacije o umetnicima. “Umetnici često izlažu bez kataloga jer za njihovo pravljenje ne dobijaju novac, tako da ne mogu kolekcionarima na pravi način da prikažu svoj rad”, kaže Vasić. Ona je pre nekoliko godina pokušavala da poveže umetnike i privredu kroz marketinški umetnički rad, ali ovaj projekat nije naišao na podršku. Iako sada ima sve više inicijativa da umetnici više sarađuju sa privredom, Vasić smatra da se u takvim projektima vrlo često iskušava suština umetnosti.

“Odnos prema umetnosti i kulturi formira se po neoliberalnim shvatanjima a kultura i obrazovanje se tretiraju kao vrsta robe, što ne sme da se dogodi jer govorimo o opštem dobru”, kaže Vasić. “To je pre svega slučaj sa savremenom umetnošću, koja se kritički odnosi prema društvenim fenomenima, a samim tim ima i manje publike”.

Ipak, ima primera u kojima se elementi trižišta i umetnosti srećno spoje. Takav je bio slučaj sa izložbom radova iz moderne epohe, pre nekoliko godina postavljenom u Narodnom muzeju a pod sponzorstvom Mercedesa. “Izložba je bila toliko posećena da su se redovi posetilaca prostirali do obližnje stanice autobusa 26”, kaže Vasić. “Sve to, naravno, zbog dobrog marketinga”.

Isplativa umetnost

„Na našim prostorima se negativno reaguje na pominjanje reči ‘novac’ i ‘kultura’ u istoj rečenici i pežorativno govori o komercijalizaciji kulture, što je rezultat zaostajanja akademske zajednice u ispitivanju i prihvatanju novih fenomena“, kaže Hristina Mikić.

Prema poslednjim dostupnim podacima Svetske banke, kreativne industrije generišu više od 7% svetskog bruto domaćeg proizvoda i prognoziran im je godišnji rast od oko 5%. U ekonomijama zemalja članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, kreativne industrije beleže godišnju stopu rasta od 5 do 20 odsto.

Kada se kaže kreativne industrije misli se pre svega na dizajn, arhitekturu, multimedijalne umetnosti, film, radio, izdavaštvo i modu. Ilija Višnjić koji je diplomirao na dizajnu tekstila na Fakultetu primenjenih umetnosti, još nije našao posao u struci pa se povezao se sa tvorcima reklama i radi kao scenograf ili – kako pomalo sarkastično kaže – ‘kao zanatlija’. „Kultura ne može biti samoodrživa u zemlji siromašnog ali i nezainteresovanog naroda”, kaže Višnjić. “Uprkos tome što ustanove poput KC Grada, Lava bara, Pero Art galerije i drugih pomažu kreativcima, i dalje neki prostori zvrje prazni a umetnici nemaju prostor za rad. Mediji i dalje ne posvećuju dovoljno pažnje umetnosti, snima se malo filmova lošeg kvaliteta”. Sve to i ne čudi, kaže on, ako se u istu jednačinu stavi prosečna plata koja ne može da podrži troškove stanarine i struje a kamoli karte za muzeje ili pozorište.

Ipak, Višnjić smatra da su ljudi generalno nezainteresovani za bilo koji vid autentičnih dela, a  da su spremniji da posvete sate i sate vremena prebiranju robe po rasprodajama dok „niko ni ne primećuje umetnike koji na ulicama prodaju divne predmete”. On smatra da je korporativna filantropija marketinški trik za stvaranje dobrog imidža u javnosti i da su kreativci u Srbiji ipak u velikoj meri prepušteni sami sebi.

S tom ocenom se slaže i Gabriela Vasić – i umetnici u Beogradu i oni u unutrašnjosti rade 'nešto sa strane' da bi preživeli. Zanimljivo je, pritom, da amateri bolje prolaze na tržištu od školovanih umetnika „zbog sklonosti ka kiču koji je prijemčiviji široj publici“, kaže sagovornica BiF. Neka vrsta „izlazne strategije“ za povećanje tržišta bila bi po rečima Vasićeve uvođenje PayPal-a, kako bi umetnici mogli da legalno prodaju svoje radove u inostranstvu a ne na crnom tržištu.

Nedostižni fondovi

Još jedan vid vanbudžetskog finansiranja u kulturi jesu evropski predpristupni fondovi poput IPA fondova ili programa Kultura 2007-2013. Višnjić i Vasić nam kažu da nisu do sada aplicirali za ovaj vid pomoći a Hristina Mikić skreće pažnju na to da svi ovi fondovi “imaju vrlo rigorozne kriterijume (kako organizacione, tako i finansijske), koje čak i naše institucije i organizacije u oblasti kulture teško mogu da ispune”.

Učešće organizacija iz naše zemlje u evropskim programima je na marginama i do sada je npr. u programu Kultura 2007-2013 učestvovalo samo 22 organizacije iz Srbije, sa isključivo partnerskim statusom, finansirajući projekte subvencijama iz lokalnih zajednica pošto polovinu finansira Kultura 2007-2013. Iako je u zemljama poput naše ovaj program veoma popularan, u evropskim okvirima evaluacije su pokazale da ovaj program nije u punoj meri ispunio sva očekivanja i ciljeve za koje je uspostavljen, tako da je veoma diskutabilna njegova budućnost, kaže Mikić.

Marija Dukić, novinarka magazina Biznis&Finansije

IZVOR: Publikacija B&F – BIZNIS TOP 2010/2011. Uz saglasnost magazina Biznis & Finansije. Naslov izvornika je Pay Pal je tvoj drugar.

http://www.bifonline.rs

Objavljeno 27. decembra 2011.

 

Ostavite odgovor