Pretpostavimo da Zaštitnik građana ne razume oblast autorskog prava

Zaštitnik građana Saša Janković, podneo je predlog (br. 215 – 133/11 od 28. decembra 2011) Narodnoj skupštini Republike Srbije (sličnu inicijativu uputio je i Vladi Srbije da se odloži primena podzakonskih akata) da se novim zakonom izmeni Zakon o autorskom i srodnim pravima time što će se ukinuti član 39 tog Zakona koji propisuje naknade udruženjima autora na uvoz i promet nosača zvuka i slike. U obrazloženju svog predloga Zaštitnik građana je procenio tu odredbu naknade „štetnom po prava građana, jer se njome od građana zahteva naknada za nešto što se pretpostavlja da će oni činiti sa opremom za koju se, kao pretpostavka na pretpostavku, očekuje da može biti korišćena u svrhu ostvarivanja prve pretpostavke“.

Zaštitnik građana, kritikujući pretpostavku zakonodavca, ima svoju pretpostavku da je naknada izlišna, „jer se plaća na nešto što, u najvećem broju slučajeva, građani neće koristiti“, što je takođe pretpostavka, pa možemo zaključiti da na osnovu toga što je Zaštitnik građana nešto pretpostavio, to bi valjda, po njegovoj proceni, trebalo da bude snažnije od pretpostavke koju je najviši zakonodavni organ ove države imao pri donošenju pomenutog zakona.

Zaštitnik građana imao je osim te pretpostavke još snažnije uverenje, izneseno u sudu, u koji Zaštitnik građana uopšte ne sumnja, jer ga iznosi kao razlog – po njemu naknadom se „ne štiti i ne ostvaruje opšti interes, već individualni“.  I jedno i drugo je Zaštitnik građana pogrešno pretpostavio i zaključio.

Dakle, zakonodavac je pretpostavio da je oblast zaštite autorskog prava u Srbiji neuređena i da su autorska prava ugrožena. O tome se zakonodavac mogao uveriti ne samo statistikom po kojoj je Srbija na crnim listama zbog toga što piraterija u ovoj državi cveta, već je do zakonodavca verovatno do sada stiglo na desetine pritužbi iz EU i sveta o tome kako se pravo intelektualne svojine kod nas nedovoljno štiti. Zakonodavac je imao pred sobom i standarde razvijenog sveta u ovoj oblasti, brojne evropske direktive i preporuke, konačno, zakonodavac se mogao uveriti i na osnovu statistike koliko država Srbija godišnje gubi lošom zaštitom autorskih prava i intelektualne svojine, a verovatno je mogao pročitati i poslednji izveštaj Svetskog ekonomskog foruma po kome je Srbija po konkurentnosti privrede na neslavnom 95. mestu od ukupno 142 zemlje, treća u svetu po odlivu kreativnog i intelektualnog kapitala, a takođe je pri dnu svetskih država po inovativnosti u poslovanju (123. u svetu) i po ulaganju u istraživanje i razvoj (130. u svetu). Zakonodavac je imao itekako mnogo argumenata da bi pretpostavio da je oblast autorskog prava, tj. delatnosti zasnovane na autorskim delima (kreativne industrije) ugroženo, a budući da danas i student prve godine ekonomije na nekom svetskom univerzitetu zna da je ekonomija zasnovana na kreativnosti, intelektualnom kapitalu, istraživanju i razvoju – osnov konkurentnosti nacionalne privrede, to je zakonodavac imao itekako mnogo premisa da donese sud, ili kako Zaštitnik građana misli, pretpostavku da će se CD, DVD, hard diskovi itd koristiti i za snimanje i prenošenje nečega što se smatra muzikom, filmom, softverom a što jeste autorsko delo i nečija intelektualna svojina. Ili stvarno misli da bi policija i poreska uprava trebalo da zađu po kućama pa kome nađu da je nasnimio muziku na CD, fleš, da mu odrede da plati i naknadu i kaznu, kako bi načelo jednakosti građana i presumpcija nevinosti bili zaštićeni. U svetu elektronskih medija autorska prava se veoma teško štite i rešenja u Zakonu o autorskim pravima otuda su ne samo poželjna, već i jedino moguća.

Zaštitnik građana očigledno nije razumeo da je Zakon o zaštiti autorskog i srodnog prava instrument kako ekonomske, tako i kulturne politike, jer uređuje prava stvaralaca koji čine da ekonomija ove države bude konkurentnija a da Srbija bude poželjno mesto za investicije u ICT sektoru, da siđe sa crnih listi i da, konačno, počne da primenjuje standarde koji se primenjuju i u EU. Štiteći autorska prava i intelektualnu svojinu, podržavajući naplatu naknade, Republika Srbija itekako misli o svojoj dobroj reputaciji, o svom kreativnom i intelektualnom kapitalu koji donosi dohodak nacionalnoj ekonomiji, o autorima i stvaraocima koji će ostati u državi, jer će neko zaštititi njihovu intelektualnu svojinu i stvaralaštvo.

Zaštitnik građana, pretpostavimo, to nije razumeo. Poveo se, verovatno, za novinskim napisima i stavovima neupućenih i smatra da je zaštita i podsticaj muzičkoj, filmskoj, softverskoj industriji u Srbiji privatna stvar ljudi koji se time bave, pa je otuda procenio da je to individualni interes. Po istoj analogiji, možemo zaključiti da je postojanje Zaštitnika građana privatni interes onih građana koji će tražiti usluge zaštite Zaštitnika, jer je njih mali broj u odnosu na sve ostale građane Srbije kojima usluge Zaštitnika neće trebati. Pa ipak, Zaštitnika građana plaćamo svi iz poreza, iako će velikoj većini nas biti nedostupan, što zbog toga što ne verujemo u ombudsmana, što zbog toga što nismo ugroženi, što zbog toga što mislimo da bi svoje radno vreme ombudsman trebalo da provodi prateći problematiku u domenu ljudskih i građanskih prava, a ne ekonomskih instituta.

Zaštitnika građana, dakle, plaćamo svi, jer je on institucija države. Plaćaju ga i autori koje on smatra privatnim licima a ti autori su ekonomska institucija privrede ove države. Plaćaju ga i građani koji očekuju da će se Zaštitnik građana pozabaviti slučajevima korupcije, uskraćivanja prava građana u upravnim i sudskim postupcima, partokratskim razbijanjem institucija ove države koje bi trebalo da štite interes građana itd. Zaštitnik građana očigledno smatra da je njegov posao da se bavi analizom instrumenata ekonomske i kulturne politike i to je potpuno u redu. Ali zbog snage i daljine njegovog glasa itekako je važno da kad progovori, zvuči ipak kao Zaštitnik građana, ne kao neupućeni pravnik zaštitnik populizma.

Aleksandar Đerić
Centar za istraživanje kreativne ekonomije

Beograd, 30. decembar 2011.
 
Otvoreno pismo Zaštitniku građana, objavljeno na portalu Centra i poslato državnom organu Zaštitnik građana, SOKOJu i Narodnoj skupštini Republike Srbije

Ostavite odgovor