Kultura između državne brige i tržišne održivosti

U prvoj od pet u nizu panel-diskusija, koje u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka organizuje Centar za istraživanje kreativne ekonomije kao deo projekta „Dositheus: Profesionalni razvoj za preduzetništvo u kulturi“, vodila se prava mala debata, u kojoj na kraju nije bilo pobednika, ali u kojoj se na momente razgovaralo vrlo dinamično i argumentovano o konkretnoj kulturnoj industriji, kontroverzama koje je prate, perspektivama samog sistema kulture.

Pokušavajući da pronađe pravu definiciju za pojam kreativne industrije profesorka Univerziteta umetnosti u Beogradu Milena Dragićević Šešić zapitala se da li je to samo poštapalica, termin koji je „mekdonaldizovao“ društvo ili nova utopija javnih politika. „Možda je to samo buđenje lažnih nada onima koji su u ovim vremenima ostali bez posla da će doći do regenerisanja gradova ako se u njima pokrenu kreativne industrije“, rekla je Dragićević Šešić. Ona ističe da je apsolutno protiv toga da se sve u kulturi svede na ekonomsku valorizaciju. Javnom sektoru, napominje ona, nedostaje kreativnosti jer se kod nas i dalje na rukovodeće mesta direktori „postavljaju, a ne biraju“. „Javni sektor u kulturi može da bude kreativan samo ako nije pod pritiskom politike. U kulturu se ulazi samo ako imate strast za njom, a ne zato što želite da zaradite“, ističe Dragićević Šešić. Kultura je ta koja postoji da bi, kako kaže profesorka, razdrmala, aktivirala, pokrenula, a ne da bi stvarala radna mesta i pakovala sve u standardizovane formate zabave. Međutim, Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište tvrdi da „teško da postoji nešto što se ne može prevesti u novac“.

– Tržište je ono koje pokazuje da li je nešto dobro ili ne, tržište vas postavlja tamo gde treba da budete. Duboko verujem u to da ono za čim ne postoji tražnja na tržištu – ne znam zašto bi postojalo. Možda je pravo pitanje zbog čega ima previše pisaca koje niko neće da čita – rekao je Stevanović i izazvao buru nezadovoljstva među gostima diskusije, naročito ljudi iz izdavačkih kuća koji se bave štampanjem manje popularne literature. Stevanović kaže da pisci koji se žale na male zarade, moraju da obrate pažnju na tržište koje time verovatno šalje poruku da trenutno ima previše ljudi koji se bave time. Direktor izdavačke kuće Clio Zoran Hamović stao je u odbranu „manje popularnih“ knjiga.

– Mi, na primer, štampamo knjigu koja se bavi muzeologijom. Ja znam da mi od te knjige ne možemo da napravimo zvezdu, ali nam je, s druge strane, takvo nešto neophodno. Moramo da čuvamo kulturu – istakao je Hamović. U odbranu ove teze iz publike su stigle opaske da mnogi veliki umetnici nikada ne bi stekli priznanje da su se oslanjali samo na tržište.

Slično je i sa kulturnim događajima. Džez festival Nišvil uspeo je da pregrmi prve poteškoće uz pomoć države i donatora. „Došli smo u situaciji da možemo da preživimo. U Srbiji je bavljenje kulturom, naročito džezom čist mazohizam“, rekao je direktor Nišvila Ivan Blagojević predstavljajući svoj način borbe sa izazovima sa kojima se kultura u našoj zemlji danas susreće.

– Imamo u planu da ovih dana pokrenemo bitku za kulturu, čekali smo da prođu izbori. I to u tri segmenta, jedan su mediji, potom obrazovanje i poresko zakonodavstvo – istakao je Blagojević. S ovim poslednjim, kaže, imaju velikih problema jer ko želi da se bavi kulturom „treba da plati poreska opterećenja koja su veća u poređenju sa bilo kojom trgovinom“.

– Poreska uprava je ta koja procenjuje kako da primeni zakon i ako niste dovoljno hrabri, onda sve to morate da platite i novca za program onda nema dovoljno – naglašava Blagojević i dodaje da je za PU pisano mišljenje Ministarstva finansija kao Biblija. Problem je i sa donatorima kojih je trenutno, kako kaže, „dva i po“, za razliku od ranijih godina kada je Radnički iz Niša, na primer, imao 150 do 200 sponzora.

Urednik sajta makroekonomija.org Miroslav Zdravković napravio je istraživanje pokušavajući da prouči na kom su nivou trenutno u Srbiji kreativne industrije. Broj zaposlenih u četiri oblasti uslužnih delatnosti koje je Zdravković izabrao za svoje istraživanje, a među kojima su oblasti informacije i komunikacije, stručne i naučne delatnosti, umetnosti, zabave i rekreacije, kao i ostalih uslužnih delatnosti, porastao je u poslednjih deset godina sa 106.000 na 126.000.

– Udeo svih ovih delatnosti u BDP-u Srbije je 11,1 odsto, a rast u oblasti informacija i komunikacija je očigledan, naročito kada se poredi sa nekim drugim oblastima poput poljoprivrede u kojoj je 500.000 ljudi manje nego pre 10 godina – istakao je Zdravković. Gledajući prema strukturi zaposlenih, naglasio je Zdravković, pre svega IT sektor beleži rast i to u urbanim sredinama. Više od 55 odsto od ukupnog broja zaposlenih u ovoj industriji (analiziranim oblastima) je u Beogradu. U svetu kreativne industrije čine tri odsto ukupne svetske trgovine, dok je u Srbiji, prema njegovim rečima, ukupan dohodak ovog sektora u spoljnoj trgovini 3,2 milijarde evra, od čega 0,8 milijardi ide na turizam.

U prilog rastu koji beleže kreativne industrije kod nas ide i podatak ekonomiste Gorana Nikolića koji je, poredeći prošlu godinu sa 2007, primetio da je rast u oblasti komunikacija za taj period čak 120 odsto, odnosno da je u 2011. izvoz ovog sektora bio 172 miliona evra. Rast, doduše, znatno manji u odnosu na onaj koji je zabeležio sektor komunikacija, napravljen je i u ostalim uslužnim delatnostima (35 odsto). „Suština je da kreativna industrija nije bitnije pogođena krizom“, naglasio je Nikolić.

Direktor Centra za empirijske studije kulture u Nišu i sociolog Predrag Cvetičanin rekao je da je „biti individua u Srbiji prilično opasno“, kao i da su za nastanak kreativne industrije i njen opstanak potrebne tri pretpostavke – zaštita autorskih prava, funkcionalnost sudstva i jednostavan poreski sistem. „Osim toga, kreativna industrija podrazumeva da postoji talenat, tehnološka potkrepljenost, kao i tolerancija. Talenat prirodno beži iz Srbije, tehnološki zaostajemo za svetom, a o toleranciji – da li treba da govorim“, rekao je Cvetičanin. Pominjući istraživanje koje je uradio pre nekoliko godina, Cvetičanin je rekao da je tada 67 odsto ispitanika reklo da za kulturu može da izdvoji manje od 12 evra mesečno, a da je svega jedan odsto onih koji su rekli da su spremni da potroše na kulturu više od 100 evra.

– Kod nas dominira kultura u zavisnosti od toga čiji način života dominira u društvu. Mi smo imali klasični kulturni rat devedesetih, koji se s manjom žestinom nastavlja i danas. Jer kad vi imate dominantnu kulturu vi ste završili pola posla – istakao je Cvetičanin. Ako nešto karakteriše kulturu u Srbiji, napomenuo je on, onda je to pluralizam kultura u praksi, gde imamo na delu elitnu, klasičnu kulturu kojom se zanima jedan do dva odsto građana i popularnu, urbanu. „Država treba da se meša tamo gde nije moguće postići ekonomsku cenu, a gde imate interes da obrazujete još nekog, tu treba da postoje donatori i država koji će to pomoći. Država treba da pomogne svima dok rastu, pomoć nije više toliko neophodna onima koji su napravili ekonomski uspeh. I ne sme da sprečava taj uspeh poreskim opterećenjima“, rekao je Cvetičanin i konstatovao da situacija u srpskoj kulturi nije optimistična, kao uostalom i u drugim sferama društva.

Ljiljana Bukvić

26. maj 2012.

Izvor: Danas

Ostavite odgovor