Kriza eurozone, evropska monetarna politika i status eura

Dužnička kriza je ukazala na nesavršenost vođenja ekonomije, svakako ne monetarne politike, unutar euro zone. Kao valuta, euro je bio veliki uspeh. U isto vreme postalo je jasno da kontinuitet uspeha  zavisi presudno od ukupnih zdravih ekonomskih i finansijskih politika u državama članicama eurozone.

Danas je opšteprihvaćen stav da je unutar euro zone potrebno obaviti reformu i usaglašavanje u domenu fiskalne politike kao i učiniti korak napred ka zajedničkoj evropskoj državi, a da se ona ipak službeno ne zove jednom državom. Aktuelna kriza nije kriza zajedničke valute. Euro se dokazao kao stabilna valuta. Međutim, pitanje je da li bi Evropska centralna banka (ECB) trebalo da promeni način na koji sprovodi mere monetarne politike ili da ih bar blago prilagodi novonastaloj situaciji. Stav zvaničnika ECB kaže da su se okvir kao i institucionalni elementi monetarne politike koju je sprovodila u prethodnom periodu pokazali solidnim, kako u dobrim tako i u nekim manje dobrim vremenima. Međutim, u skorije vreme se pojavila očigledna potreba usaglašavanja nekih elemenata monetarne politike sa novonastalom opštom situacijom unutar Evropske zajednice. Kao odgovor na situaciju ECB je sprovela niz standardnih i nestandardnih mera da bi ostvarila svoj primarni cilj – stabilnost cena.

Kao standardnu meru monetarne politike, ECB je u novembru 2011. godine snizila referentnu kamatnu stopu za 25 bazičnih poena. To je bio odgovor na kretanja u ekonomiji koja su pretila da ugroze stabilnost cena. Decembra meseca iste godine referentna kamatna stopa je od strane ECB snižena za dodatnih 25 bazičnih poena. Od tada je kamata na osnovne operacije za refinansiranje dostigla svoj istorijski minimum od 1 odsto.

Kako je novonastala situacija nestandardna, tako je i ECB pribegla korišćenju nekih mera monetarne politike koje uobičajeno ne koristi. Na prvom mestu potpuna novost u okviru mera monetarne politike su dugoročne operacije za refinansiranje sa rokom od tri godine. Njihova svrha je da obezbede bankama mogućnost da planiraju svoju likvidnost u dužem roku. Ova mera takođe pomaže bankama da uravnoteže i urede svoj racio duga (Deleverage) srednjoročno, izbegnu nepotrebnu prodaju aktive, a kao najvažnije – da ne počnu da izbegavaju dugoročno kreditiranje. Da bi podržala mala i srednja preduzeća, odnosno preduzetnike koji predstavljaju kičmu ekonomije Evropske monetarne unije, kao drugu nestandardnu meru ECB je proširila listu dozvoljenih kolaterala. Ovo je omogućilo bankama da koriste određene vrste kredita kao kolateral što ranije bankama nije bilo dostupno. Ova mera bi trebalo da omogući da novac od trogodišnih dugoročnih operacija za refinansiranje ne završi samo kod velikih finansijskih institucija već i kod malih i srednjih preduzeća. Kao treću nestandardnu meru ECB je snizila racio obaveznih rezervi sa 2 odsto na 1 odsto. To je trebalo da poveća likvidnost u bankarskom sektoru za oko 100 milijardi eura. Cilj svih ovih mera, dakle, je da obezbede adekvatno kreditiranje građana i firmi i da neprikosnoveno garantuje stabilnost cena.

Dužnička kriza je ukazala na slabosti koje ima evropska zajednica i na potrebu za promenama unutar određenih ekonomskih politika. Što se tiče monetarne politike, ona je pokazala da je stub stabilnosti u turbulentnim vremenima.

U proteklom periodu mnogi ekonomisti su se složili da je ciljana stopa inflacije Evropske centralne banke previše ambiciozna. I ne samo ambiciozna, već neodgovarajuća novonastalim ekonomskim prilikama na globalnom nivou. Stoga ekonomisti predlažu da ECB formuliše novi cilj. Kolika treba da bude ciljana stopa inflacije i kako ona utiče na antiinflatornu kredibilnost ECB?

Nova ekonomska istraživanja su pokazala zašto mala inflacija treba da postoji. Njime stanovište Miltona Fridmana da je optimalna stopa inflacije jednaka nuli (nulta stopa inflacije maksimizira ukupnu korist držanja novca) postaje sve manje popularno.

Konvencionalne mere inflacije (stopa promene potrošačkih cena) teže da precene tačnu stopu inflacije od 0,5 odsto do 1,5 odsto godišnje. Politika koja reguliše konvencionalne mere inflacije ne uzima u obzir poboljšanje kvaliteta i postojanje supstituta. Npr. kada se cene jednog dobra povećavaju, potrošači će to dobro zameniti jeftinijim. Ovo je tipičan primer koji pokazuje nesavršenost merenja inflacije. Zatim, u slučaju negativnih šokova kompanije su primorane da smanje nivo realnih nadnica. Ukoliko je inflacija pozitivna nivo nominalnih nadnica treba držati ispod stope inflacije. Postoje istraživanja koja pokazuju da postoji jak otpor u pogledu snižavanja nominalnih nadnica. Odnosno u uslovima nulte inflacije prilagođavanje asimetričnim šokovima u nekim sektorima je teško ostvarivo.

Mala stopa inflacije je dobra za privredu. Međutim, stopa inflacije od blizu 2 odsto je izgleda previše mala. ECB gura stopu inflacije previše ka nuli čime povećava rizik da ona i možda padne ispod nula odsto u nekom trenutku. Poznato je da je pad cena opasan i da vodi privredu u deflatornu spiralu. Opseg inflacije od nula odsto do 2 odsto je previše uzan. Privreda je stalno izložena šokovima pa je tako precizna kontrola inflacije teško ostvariva. Što je opseg inflacije uži, to će se i stopa inflacije ređe viđati u tom opsegu. Ovde nastaje problem kredibilnosti ECB. Više od 60 odsto vremena opažena mesečna stopa inflacije je bila izvan opsega koji je ECB postavila.

Potrebno je da ECB formuliše drugi cilj. Umesto da definiše maksimalnu vrednost inflacije od 2 odsto, ECB bi trebalo da definiše novu ciljanu stopu inflacije u opsegu od 2 do 3 odsto. Ovakav cilj je bliže onome što se smatra da je optimalna stopa inflacije. Predloženi novi ciljani opseg neće podriti antiinflatornu kredibilnost ECB. Umesto cilja koji ne može da ostvari, novi ciljani opseg je realan i stoga kredibilniji. 

Ove monetarne i makroekonomske aspekte treba imati u vidu i u svetlu usvajanja budžeta fonda Creative Europe, namenjenog razvoju kreativnog sektora sa planiranim sredstvima od 1,8 milijardi eura. Naime, ceo budžetski paket Evropske Unije za period 2014-2020 zavisiće od kretanja kursa eura i moguće nove monetarne politike EU od jeseni 2012.

Nemanja Nedović

20.avgust 2012.

Ostavite odgovor