Za nezavisne privredne komore kreativnog sektora

Prvog januara 2013. godine stupa na snagu Zakon o privrednim komorama, koji je usvojen još 2009. godine. Odredbama Zakona, primena je odložena da bi se postojeći komorski sistem prilagodio promenama i da bi bili usvojeni podzakonski akti i regulative, koji bi bolje regulisali delatnost budućih privrednih komora. Suštinska promena u odnosu na do sada postojeći komorski sistem je dobrovoljno članstvo privrednih društava, preduzetnika i ostalih oblika organizovanja, u odnosu na dosadašnji obavezni status člana. Jer dosadašnje članstvo u komori bilo je vidljivije više u neizbežnoj članarini koja se plaćala regionalnoj komori, nego u aktivnom sudelovanju u radu komora i njihovoj misiji, pa neke praktične koristi članice komore teško da su imale. Organizacija domaćih ili gostovanje na međunarodnim sajmovima više je bilo rezervisano za povlašćene i u svrhu ličnog turizma, nego izraz stvarno uočene potrebe članica komore, radi unapređenja njihove delatnosti. Izdavanje raznih sertifikata, retke i uglavnom blazirane obuke, to je uglavnom sve što su privredne komore davale privredi.

Primetno je da i u novom ustrojstvu komorskog sistema Srbije predviđena uglavnom teritorijalna zastupljenost, tj. postojanje regionalnih privrednih komora, potom privrednih komora Beograda, Vojvodine i komore "Kosovo i Metohija", što govori o starom načinu mišljenja zakonodavca, koji je, pritisnut promenama vremena, ipak "pažljiv" u tome da ne povredi višedecenijske sinekure privrednih komora, tj. ljudi koji su pozicije zauzeli još u vreme socijalističkog izobilja društvenih organa i organizacija, kojima su i komore pripadale. Ako izuzmemo virtuelnu komoru virtuelne privrede teritorijalne jedinice nad kojom Srbija odavno nema suverenitet i čiji je praktičan smisao irelevantan (osim, valjda, da i ovim zakonom potvrdi teritorijalni integritet), opravdano je pitanje zašto bi se donosio zakon koji bi samo dozvoljavao slobodno članstvo u postojećem privrednom komorskom sistemu zasnovanom na teritorijalnom principu. Zašto u zakonu nije afirmisan princip granskog povezivanja, koji bi bio više smislen za raznorodna privredna društva, kojima jedva da išta znači da se udružuju u komoru na osnovu prinicipa da imaju sedište na istoj teritoriji. Kakav realan interes bi imala IT firma iz Užica da bude u istoj komori sa npr. Valjaonicom aluminijuma SEVAL, preduzećem Putevi, proizvođačima odeće i trgovačkim firmama? Gotovo nikakav. U komorama niti se donose lokalne privredne politike, niti se kreiraju poslovni planovi razvoja, niti ima ikakvog strateškog fokusa s obzirom na poziciju neke privredne grane ili industrije u globalnoj trci za konkurentnost, već se privredom kao opštim mestom bave stručnjaci opšte prakse, uglavnom pravnici i ekonomisti, često oni koji nemaju nikakvo radno iskustvo u privredi niti znaju šta je preduzetništvo. Kakav je učinak privrednih komora u Srbiji 21. veka vidljiv je po tome što je po svim bitnim reperima konkurentnosti Srbija pri dnu u svetu (95. u svetu, po proceni opšte konkurentnosti), da su ispred nje sve države u regionu, uključujući i Albaniju, konačno – da je u protekloj deceniji posao izgubilo milion radnika.

Šta su, dakle, privredne komore radile sve ovo vreme? Praktično ništa. Živele od parafiskalnih nameta privredi, kao jedna u stotinama drugih parafiskalnih nameta, jer samo tako se može definisati ono što je bilo članarina koja se plaćala uz svaku isplaćenu nadnicu preduzeća. Navodno se za tu članarinu nešto dobijalo zauzvrat, ali retko koji privredni subjekt bi mogao da se pohvali da je bilo kakvu uslugu dobio za sve to vreme. Članarina je izraz dobrovoljnosti statusa pripadanja nečemu, ali je zakon prisiljavao privredna društva da su obveznici članarine (čak je i u vreme socijalističke Jugoslavije članstvo u Savezu komunista bilo dobrovoljno, u komorama je bilo i ostalo obavezno). Za to vreme u komorama su se zapošljavali partijski kadrovi i fino se uživalo u blagodetima posla od koga niko drugi nije imao koristi, osim same komore i njenih zaposlenih. U decenijama socijalističke privrede i dve decenije tzv. tranzicije te organizacije nazvane privredne komore, koje nisu bile ni preduzeće, niti poslovno udruženje, niti neprofitno društvo stekle su ogroman kapital u nekretninama, primale su milionske donacije za pomoć nacionalnoj privredi (samo iz Nemačke u poslednjoj deceniji više miliona eura za razvoj konkurentnosti privrede), a rukovodioci komora su dobijali i dalje primaju veoma visoke plate. Ustrojena da pomaže privredi, privredna komora je sama poslovala po neprivrednoj logici, praveći razmenu u kojoj je samo ona dobijala. 

Ipak, kako se datum oslobađanja privrede od privrednih komora bliži, komore su u manevru da se takva promena ne desi, te da njihova paradržavna pozicija ostane nepromenjena. Jednom stečenih privilegija i lagodne pozicije teško se odreći. Za privredne komore status quo je najbolji ishod i čini se da su one spremne da se ništa ne menja, po cenu žrtvovanja i poslednjeg privrednog društva, kojem tobože služe. Ipak, Zakonom o privrednim komorama, usvojenim u maju 2009. godine, članom 2a, predviđeno je i da privredna društva i preduzetnici sami mogu da se udružuju na način na koji to žele. Neophodno je 100 osnivača tj. članica, da bi se uspostavila komora, jer Zakon takođe kaže da se "mogu osnovati i druge komore prema delatnostima koje ti subjekti obavljaju". Ovaj način poslovnog udruživanja je i jedini konzistentan i ekonomski osnovan, jer se samo slično sa sličnim može usaglasiti i sinergijski delovati, radi unapređenja položaja struke i delatnosti, i to, kako prema državi, tako i prema domaćim i spoljnotrgovinskim partnerima. Takve komore pre će i naći partnere u sličnim granskim komorama u inostranstvu, sa kojima mogu raditi na poboljšanju konkurentnosti privredne grane ili oblasti u kojoj deluju. 

Otuda, treba pledirati na osnivanje privredne komore kreativnog sektora, zapravo više njih unutar kreativnog sektora – tj. sektora kreativnih industrija. U kreativnom sektoru postoji 13 glavnih industrija (advertajzing / reklamna industrija; izdavaštvo; tv i radio produkcija; filmska i video produkcija; dizajn i grafička industrija; muzička industrija/diskografija; modna industrija; arhitektura i likovne umetnosti; digitalni mediji i kompjuterske delatnosti; proizvodnja softvera i igrica; umetnički zanati i kulturni turizam; industrija antikviteta i juvelirstvo) i gotovo da svaka od njih može imati svoju komoru.

U komorama, Zakon takođe predviđa, ne moraju biti samo preduzeća, već i "drugi oblici organizovanja, koji obavljaju privrednu delatnost", dakle, članice mogu biti i udruženja, neprofitne organizacije… Nije jasno (mada se može naslutiti, jer se komorski rad povezuje, pre svega sa pravnim licima) zašto i preduzetnici ne bi mogli formirati svoje komore unutar granske podele kreativnog sektora ili biti deo ovakvih komora (za preduzetnike je sadašnjim zakonom predviđeno osnivanje opštih udruženja preduzetnika, koja će delovati u okviru regionalnih komora i o kojima će odlučivati ta privredna komora, što je ekonomski i pravni nonsens), tim pre što već postoje advokatske, lekarske i druge komore određenih zvanja i zanimanja, tj. privrednih delatnosti. Time dolazimo i do druge nekonzistentnosti Zakona – osim teritorijalnog principa, uvodi se i princip organizacionog modela. Umesto da se afirmiše glavni princip – privredna delatnost i srodnost po tom osnovu. Tada bi Srbija imala osnovane privredne komore npr grafičke industrije i dizajna, IT sektora i softvera, tv i radio produkcije, modne industrije (od dizajna do proizvodnje odeće i obuće), što bi očekivano moglo dovesti do idealnog modela organizacije kreativnih industrija u kreativne klastere. To je barem ono što i teorija ekonomskog koncepta kreativnih industrija zagovara. U jednom kreativnom klasteru mogu se naći i istraživačke organizacije, univerziteti i instituti i trgovinske organizacije i čitava kooperativa koja je interesno vezana za određenu kreativnu industriju. 

Postojeće privredne komore posebno treba razvlastiti od nadležnosti izdavanja potvrda, a u okviru međunarodnih propisa koje je ratifikovala država. Takav je slučaj i sa tzv. ATA carinskim potvrdama za privremeni izvoz ili ATA karnetom, koji kod nas izdaje Privredna komora Srbije (čija misija tek postaje upitna novim zakonom). S obzirom da kreativne industrije, naročito muzička, najviše koristi ovaj institut iz carinskih konvencija, neophodno je da ATA karnet ubuduće izdaju privredne komore kreativnog sektora, za čije se osnivanje zalažemo. 

Aleksandar Đerić

 07. septembar 2012.

Ostavite odgovor