Inovativnost kao organizaciona kultura savremene privrede

Često nam se čini da se privredna aktivnost odvija kroz rutine, da su pojava i upotreba inovacija u privredi izuzetak a ne pravilo. Taj utisak se nameće zato što ako išta s tog polja doznamo, onda su to veće novine. To su uglavnom neki izuzetni proizvodi, zasnovani na novim otkrićima ili materijalizaciji tih otkrića kroz razne izume. Taj deo stvaralaštva i jeste intelektualno najzanimljiviji, mada ne mora nužno biti i najkorisniji ili najunosniji sa stanovišta koristi za privredne aktere i potrošače. Ali, taj intelektualno najzanimljiviji deo naučnog, umetničkog i privrednog stvaralaštva samo je vrh ledenog brega.

Veći deo stvaralaštva ostaje za javnost ili nevidljiv ili vidljiv, ali bez neke veće pažnje. Nisu zanimljivi samo spektakularni izumi poput vodenice, parne mašine ili mikročipa, nego je zanimljiv i ogroman broj inovacija koje su u domenu tehnologija, upravljanja, marketinga, organizacije, prodaje, itd. Drugim rečima, ima mnogo stvaralačkih pomaka, od velikih do jedva primetnih, od vrlo inovativnih (nekada se kaže revolucionarnih) do skoro trivijalnih. Imitacija je takođe oblik inovacije. Ona obično nije originalna poput izuma ili proizvoda koji se imitira, ali u procesu imitacije mogu nastati i inovacije.

Privredna korist od inovacija obično nije proporcionalna stepenu inovativnosti, naučnom značaju otkrića na kome se zasniva ili stepenu privlačnosti za medije i javnost. Niti je društvena korist proporcionalna veličini izuma. Izum vokmena je bio tehnološki skroman, ali je podigao nekoliko velikih firmi i promenio svakidašnji život. Naravno, inovacija je mnogo više, nego što ih nađe put do privrede. Mnoge inovacije vekovima ili decenijama čekaju pre nego što izađu na tržište. Neke inovacije nisu utržive, marketibilne. Pošto se ne mogu unovčiti, ostaju van sfere interesovanja preduzetnika i privrede.

Kao i stvaralaštvo, i privredu pokreće nemir. Taj nemir donosi promenu. Čuveni austrijski ekonomista, Jozef Šumpeter je govorio da je osnovna odrednica preduzetnika „stvaralačko razaranje“ ili „kreativna destrukcija“. To nije destrukcija kako je shvataju neki domaći tajkuni – da propadne sve čega se oni taknu. To je destrukcija postojećih postupaka i proizvoda time što ih stalno smenjuju novi i za kupce privlačniji, a time i bolji, jevtiniji ili oboje. Ako Šumpeter ima pravo, onda to ima značajne posledice za ekonomiju kao nauku. Tada postaje besmisleno prikazivati tržišne aktivnosti u terminima ravnoteže ili ekvilibrijuma, kao što to čini dominantna neoklasična škola. Jer, ravnoteže nema, postoji samo stalna promena, „stvaralačko razaranje“.

Stvaralaštvo i napredak se često optužuju za uništavanje radnih mesta i nestanak čitavih profesija. To međutim nije tačno i potiče od usredsređivanja samo na nestajuće industrije i tehnologije. Za potpunu sliku treba pogledati i industrije koje se rađaju. Kada su u širu upotrebu ušli računari i štampači, nestale su pisaće mašine, firme koje su ih pravile i majstori koji su ih popravljali. Ali je zato mnogo radnih mesta otvoreno u firmama koje su pravile računare i u servisima za njihovu montažu i održavanje. Tih novih radnih mesta je mnogo više nego što je onih koja su zatvorena usled ispadanja pisaće mašine iz upotrebe. I generalnije, stvaralački tok i privredno korišćenje izuma uvećavaju raznovrsnost proizvoda i povećavaju broj radnih mesta. Stvaralaštvo tako ne smanjuje, nego povećava broj radnih mesta.

U nekim zemljama se ne shvata značaj stvaralaštva i preduzetništva. Tako se u Srbiji mnogi uzbude ako proizvođači ne mogu da dobiju cenu za maline za koju oni misle da je poštena, dok ovdašnja industrija softvera uopšte nije tema. A trebalo bi, ne samo zato što tu ima mnogo više inovacija nego u proizvodnji i preradi malina, nego i stoga što naše tržište softvera stvara nekoliko stotina miliona eura samo u izvozu, dok se od malina uz svu pompu zaradi jedva 100 miliona. Ova situacija plastično ilustruje naše pogrešno društveno razmišljanje. Nije onda čudo što iz društva koje se rukovodi zabludama beže mlađi, obrazovaniji i skloniji riziku. Oni idu tamo gde će im biti bolje, jer ima mnogo zemalja u kojima ne caruje neznanje, kao što caruje u Srbiji. Očito da o ulozi stvaralaštva i preduzetništva ovde mora još jednom da se razmisli, jer je dosadašnje razmišljanje bilo pogrešno, što se vidi i iz stope velikog iseljavanja i na osnovu činjenica o našoj privrednoj nerazvijenosti.

Miroslav Prokopijević

12.septembar 2012.
 

Ostavite odgovor