Osnovni pojmovi kreativne ekonomije V – zainteresovane strane u kreativnom sektoru

Unutar kreativnog sektora postoje sledeće zainteresovane strane:
Kulturni kreatori: umetnici i kreativni profesionalci koji stvaraju primarni „kulturni materijal“ odnosno kulturni/kreativni kapital, ali i oni koji su unutar kreativnog sektora u zanimanjima koja se mogu smatrati podrškom kreativnom sektoru – tehničko osoblje (administratori, menadžeri, tehničari umetničkih disciplina), nastavno osoblje (nastavnici umetnosti, predavači, edukatori) i lideri projekata i programa kulturne/kreativne produkcije.

Preduzetnici: pojedinci koji pokreću biznis u kreativnom sektoru i ulažu lični rad i sredstva; oni nemaju status pravnog lica, već ličnim radom i sredstvima stvaraju dodatu vrednost u kreativnom sektoru.

Komercijalna (profitna) preduzeća: mala, srednja i velika preduzeća su pravna lica sa različitim organizacionim modelima (društvo sa ograničenom odgovornošću, ortačko i komanditno društvo, akcionarsko društvo i sl) – proizvode kulturna/kreativna dobra i usluge različitog tipa. Iako osnovana finansijskim motivima, ova preduzeća, uglavnom mala i srednja, imaju i veliki simbolički značaj, jer su njihovi osnivači bili motivisani i nematerijalnim vrednostima.

Neprofitna pravna lica: čine ih uglavnom udruženja umetnika, umetničke organizacije i strukovna udruženja, istraživačke i think-tank organizacije. Motiv delovanja su produkcija, istraživanje i razvoj u umetnosti, kulturi i kreativnim industrijama, ne i sticanje profita, iako mogu biti i komercijalno orijentisana i ostvarivati prihode prodajom roba i usluga na tržištu.

Javne neprofitne ustanove: opredeljene su i usmerene osnivačkim pravima države ili lokalne samouprave koja ih osniva radi zadovoljenja javnog neprofitnog interesa u kulturi i primene međunarodnih konvencija u kulturi – biblioteke, arhivi, zavodi za zaštitu spomenika, pozorišta, kulturni centri, muzeji, opere i sl. Mogu sticati prihode na tržištu koje ulažu u programe.

Obrazovne ustanove: škole, univerziteti i centri obuke, koji pružaju profesionalnu obuku i strukovno osposobljavanje za kreativna zanimanja. U ove ustanove ubrajaju se i institucije neformalne obuke, koje mogu biti i privatne (profitne i civilne/neprofitne) i državne.

Vladini organi i agencije: donose instrumente i mere i kreiraju eksplicitnu ili implicitnu kulturnu i ekonomsku politiku za kreativni razvoj unutar javnih politika na nacionalnom i lokalnom nivou.

Međunarodne organizacije: nadnacionalne organizacije, na globalnom nivou istražuju koncepte, modele i fenomene kreativnog sektora i kreiraju politiku za očuvanje i unapređenje kreativnosti od kulturne raznolikosti do ekonomskih interesa kulturne proizvodnje. To su UNESCO, UNDP, UNCTAD, FAO, WIPO, OECD, Svetska banka, Svetski ekonomski forum i međunarodne nevladine organizacije u ovoj oblasti.

Kulturni potrošači i publika: Kulturna potrošnja (po Ričardu Petersonu) obuhvata konzumente kulturnih dobara – omnivore (u više kulturnih vrednosnih sistema, konzumiraju ponekad i veoma različite kulturne forme i proizvode koji su naizgled vrednosno nespojivi) i univore (koriste proizvode unutar jedne kulturne forme i konzistentnih vrednosti).

A.Đ.

22. septembar 2012.

Ostavite odgovor