Visoka produktivnost kreativnog sektora u Republici Srpskoj

Ovih dana kreativna javnost u Srbiji blago je uzdrhtala najavom spin-off kultne i visoko kreativne serije, Top lista nadrealista. Dok ne saznamo da li je sve dobro zlondovano i kakva je situacija sa hrkljušem (Zlondovanje i hrkljuš su termini iz skečeva Top liste nadrealista. Zlondovanje je proizvodni proces u fabrici za proizvodnji ničega, a sastoji se u kombinovanju dva inputa slične neuhvatljivosti kao što je i finalni proizvod. Hrkljuš je izmišljeni kolektivno-pojedinačni sport u kome gubitnici sami sebe udaraju šakom u čelo), ostaje da u domenu analitike i sintetike pogledamo kakva je kreativna situacija u manjem, ali funkcionalnijem entitetu BiH.

"Analiza stanja kulturnih industrija u Republici Srpskoj" (Republički zavod za statistiku Republike Srpske, april 2012) pruža prilično detaljan statistički pregled, velike analitičke, ali ograničene sintetičke vrednosti. Međutim, pažljivo iščitavanje podataka ipak otkriva mnogo više nego što se na prvi pogled može zaključiti iz jednog rodno i delatno osvešćenog pregleda.

Prvi zaključak koji se nameće je da Republika Srpska zasigurno uživa kolateralne koristi činjenice da nikada nije bila mezimac međunarodne zajednice, za razliku od drugog entiteta u Bosni i Hercegovini i da je stanje konstantno nedostajućih resursa za javnu potrošnju i greenfield izgradnja javne administracije stvorilo strukturu u kojoj prevlađuje privatno vlasništvo i privatno finansiranje kulturnih industrija. Imajući u vidu da se pod terminom kulturnih industrija u Pregledu obrađuje ono što je po prirodi stvari blisko pojmu kreativnih industrija i da su tu uključene i kulturne industrije koje su oduvek bile na budžetu, može se reći da ono što ne ubije kreativne industrije nužno mora da ih osnaži, a da bi najgora stvar bilo da se apostrofira nedostatak sredstava koja se alociraju iz budžeta i da se u javnim fondovima traže pravci budućeg razvoja. Nažalost, velika očekivanja od budžetskih sredstava postoje, pa gotovo 40 odsto pravnih lica smatraju da ne dobijaju dovoljno od države.

Pravnih lica koja imaju registrovanu osnovnu ili pomoćnu delatnost u oblasti kulture ima 10 posto od ukupnog broja pravnih lica, odnosno 1.827 subjekata, ali u praksi svega polovina njih i obavlja registrovanu delatnost, to jest 944 pravna lica. Od tih 944 pravnih lica koja se bave kulturom u praksi, kulturu kao osnovnu delatnost ima 919, dok kao sporednu delatnost ima svega 25 pravnih lica. Ovo je posledica lošeg nasleđa obaveze da se registruje svaka od delatnosti kojima se pravno lice bavi ili namerava baviti, umesto registracije pod odrednicom "sve što nije u suprotnosti sa zakonom". Sami nalazi studije su prilično reprezentativni, budući da je anketu autora studije popunilo 65 odsto subjekata sa registrovanom delatnošću, to jest 1.182 pravna lica.  Snaga uzorka je još veća, imajući u vidu da od pravnih lica koja nisu učestvovala u anketi, barem polovina je ugašena, u likvidaciji ili ima nepoznatu adresu. Interesantno je da ova anketa pokazuje značajan stepen specijalizacije pravnih lica, budući da od 944 pravna lica koja su učestvovala u anketi, čak 784 ima delatnost u samo jednoj oblasti.

Kada se dodaju pravna lica sa dve delatnosti u oblasti kulture dolazi se do brojke od 92,5 odsto usko specijalizovanih pravnih lica. Tezu da su kreativne industrije profitno orijentisane pokazuje i činjenica da privredna društva čine 55 odsto  pravnih lica, a zajedno sa udruženjima dolazimo do brojke od preko 80 procenata u privatnom vlasništvu.

U sektoru kulture stalno je zaposleno 11.061 osoba, a sa spoljnim saradnicima reč je o 12.547 osoba. Za entitet koja ima oko 240.000 zaposlenih, sektor kulture je još uvek na prilično niskom nivou sa nešto manje od 5 procenata ukupno zaposlenih: ovo je posebno bitno kada se ovaj broj uporedi sa ukupnim brojem stanovnika koji se procenjuje na 1,4 miliona, budući da je manje od 1 odsto ukupnog stanovništva zaposleno u sektoru kulture. Ove brojke, jedine objektivno izmerene, potrebno je ponderisati značajnim učešćem sivog sektora u privredi Republike Srpske i kod kreativnih industrija dodati i malo veći ponder zbog veće lakoće kupoprodaje usluga u sivoj zoni. Administrativnih radnika u kulturnim industrijama ima 20 odsto, menadžera nešto manje od 9 procenata, a starosna struktura zaposlenih je slična starosnoj strukturi ukupnog stanovništva. Preovlađuju zaposleni sa srednjom stručnom spremom (47%), dok BA ili veći stepen stručne spreme ima 32 odsto zaposlenih. U odnosu na druge sektore, kvalifikaciona struktura je povoljna, ali to je samo potreban, ali ne i dovoljan uslov za razvoj kreativnih industrija.

Godišnji prihodi od prodaje kulturnih industrija su nešto veći od 560 miliona eura i čine gotovo 92 odsto ukupnih prihoda, dok svi netržišni prihodi čine svega 8 procenata. Ovakva struktura je izrazito povoljna, mada bi se bolji uvid dobio kada bi postojali podaci o krajnjim kupcima.  Rashodi kulturnih industrija su 456 miliona evra, tako da kulturne industrije ostvaruju profit i višak prihoda nad rashodima od 100 miliona evra ili uslovnu profitnu stopu od 22 odsto, što je odličan rezultat jer su iz njega isključeni netržišni prihodi. Za makroekonomsko analiziranje interesantno je koristiti bruto dodatu vrednost kulturnih industrija koja je u 2010. godini iznosila oko 300 miliona evra, odnosno učestvovala je u BDP Republike Srpske sa gotovo 7 procenata. Kreativne industrije su uspele sa 5 procenata zaposlenih da stvore 7 odsto BDP što govori o tome da je produktivnost veća za gotovo 40 procenata od ostatka privrede. Iako je ova superiorna produktivnost delom posledica još uvek prisutne prakse održavanja socijalnog mira kroz neotpuštanje viškova zaposlenih u drugim sektorima, odnosno još uvek relativno malog obima aktivnosti i karaktera "mladog sektora", kulturne/kreativne industrije predstavljaju primer produktivnosti, koja jedino može na srednji i dugi rok uvećati ukupno blagostanje.

Međutim, kada je reč o utrživosti proizvoda i usluga na međunarodnom tržištu, podaci su vrlo loši. Kulturne industrije Republike Srpske izvezle su svega 9 miliona eura roba i usluga, odnosno manje od  2 odsto od ukupno prodatih roba i usluga. Kada je reč o uvozu on je značajno veći, mada je i on svega 28 miliona eura, dakle u ukupnim rashodima kulturnih industrija učestvuje sa svega 6 posto. Moguće je da je deo izvoza ili uvoza nevidljiv usled postojanja posrednika, ali to ne može značajno da promeni zaključak o slaboj uklopljenosti u međunarodnu podelu rada i konsekventno verovatno slaboj konkurentnoj poziciji uopšte. Proaktivnost kao preduslov razvoja bilo kog preduzeća ili privredne grane je posebno dovedena u pitanje odgovorima učesnika u anketi gde gotovo 70 posto svih pravnih lica ima delimične ili slabe informacije o tenderima, što se nikako ne može pripisati isključivo slaboj transparentnosti tenderskih procedura, nego slaboj proaktivnosti u istraživanju tržišta. Ovo je posebno kontradiktorno u odnosu na nezadovoljstvo 40 odsto korisnika alociranim sredstvima iz budžeta.

Nažalost, studija u momentu kada treba da krene u dublju analitiku neobjašnjivo staje utvrđivanjem broja subjekata po razrednim delatnostima gde dobijamo mnogo bespotrebnih podataka o broju zaposlenih, polnoj strukturi i vlasnicima, ali nijednog podatka o ostvarenim poslovnim rezultatima. Stoga je potraga za lancem vrednosti koji se zasniva na postojećim preduzećima prilično relativan zadatak, a posebno kada je reč o lancu vrednosti koji se završava izvan granica Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. U ovom trenutku delatnosti koje su posebno zastupljene u kulturnim industrijama Republike Srpske, bez mogućnosti da se kaže više o njihovim profitnim performansama, odnosno spoljnotrgovinskim aktivnostima su hoteli i sličan smeštaj (80 pravnih lica, 1.495 zaposlenih), arhitektonske delatnosti (92 pravnih lica, 544 zaposlenih), žične telekomunikacije (8 pravnih lica, 1.705 zaposlenih), emitovanje televizijskih programa (17 pravnih lica, 864 zaposlenih), inženjerske delatnosti i tehničko savetovanje (116 pravnih lica, 960 zaposlenih), izvođačka delatnost (129 pravnih lica, 150 zaposlenih), obrazovanje i podučavanje u oblasti kulture (47 pravnih lica, 451 zaposlenih). U svim ključnim delatnostima kulturnih industrija je prilično teško očekivati da će se lanac vrednosti značajno protegnuti preko Save i Drine. Konsalting koji je u osnovi arhitekture i inženjerstva može biti prvi proizvod koji bi mogao da postane utrživ, prvo u regionu, a posle i na ostalim tržištima.

U najkraćem, za Republiku Srpsku je dobro što je škrta prema svojim kulturnim industrijama jer ono što postoji na tržištu je manje sklono padu kada se izmaknu budžetska sredstva. To je osnov održivosti, pa stoga ne treba biti previše zabrinut zbog slabe uklopljenosti u međunarodnu podelu rada. Domaće tržište je još uvek dovoljno veliko, posebno kada se uzme u obzir da se robe i usluge mogu prodavati u i Federaciji BiH koja je gotovo dva puta veće tržište. Profitne performanse su zadovoljavajuće i tek kada dođe do saturacije na domaćem tržištu oči preduzetnika će biti uperene na region, a potom i na za sada vrlo daleka tržišta koja nisu deo CEFTA. Gde će se pojaviti lanac vrednosti je donekle nezahvalno prognozirati jer kada preduzetnicima prepustite razvoj nekog sektora, može se desiti da rezultati budu potpuno drugačiji od onih koje bi očekivao neko sa pedigreom vladinog planera, ali će ti rezultati po pravilu biti mnogo profitabilniji nego što bi iko očekivao. Stoga je prvorazredan zadatak onih koji žele da kreativne industrije u Republici Srpskoj nastave da budu etalon produktivnosti i profitabilnosti uz uklapanje u međunarodnu podelu rada, da se potrude da im pomažu samo kroz stvaranje što boljeg poslovnog okruženja i da se ne trude da na račun dobrih performansi ovog dela privrede peglaju promašaje u drugim sektorima. 

Aleksandar Stevanović

01. oktobar 2012. 

Ostavite odgovor