2000-2012: gde je kulturna politika Srbije

Nakon bolnih Devedesetih, i perioda potenciranja "nacionalne kulture" (1990-2000), Srbija je 5. oktobra 2000. godine ušla u period "kulturne transformacije" (2000-2004). Celokupan kulturni sistem je započeo svoju re-definiciju, sa novim prioritetima, strategijama i (delimično) ljudima. Posle dugog perioda čekanja, novi Zakon u kulturi usvojen je u Parlamentu Republike Srbije 2009, dok je primena počela 2010. godine, što je pokrenulo seriju novih normativnih akata koji iz njega proizlaze.

Kao jedan od ključnih dokumenata koji se može smatrati i presedanom dosadašnje normativne prakse iz oblasti kulture u Srbiji u poslednjih dvadeset godina, mogla bi biti Strategija razvoja kulture, koja bi, kao akt koji je jedan od važnijih stubova novog Zakona, posle dugo vremena kulturnu politiku u Srbiji preneo iz implicitne u kategoriju eksplicitne definicije. To, naravno, ne znači da će se u praksi neke stvari odmah promeniti, ali može biti osnova za jedan drugačiji i potencijalno osmišljeniji pristup kulturi. Česte promene na čelu Ministarstva kulture uz različite pristupe promenama unutar sistema kulture, koji su najčešće podrazumevali "nove početke" uz brisanje onoga što je bilo ranije i "revolucionarne planove" novih "vizionara" dovele su do toga da se promene dešavaju mnogo sporije nego što se očekivalo nakon entuzijazma iniciranog političkim promenama 2000. godine. To je i jedan od razloga zbog koga se često ne može jasno i sa sigurnošću u eksplicitnom obliku naći usmerenje kulturne politike Srbije.

U savremenom evropskom kulturnom kontekstu, termin kulturna politika koristi se za označavanje eksplicitno definisanih politika vezanih za kulturu od strane državnih organa (javnog sektora), a u novije vreme i za istovremeno komplementarne aktivnosti civilnog i privatnog sektora, vezanih za strateško usmeravanje kulture kroz posebne strategije, aktere i programe. Tokom razvoja različitih modela kulturnih politika, od državnog do liberalnog, u različite vrste relacija postavljana su i neka od najvažnijih pitanja kulture – odnos prema kulturnom nasleđu; odgovornosti i prava aktera u kulturnom sektoru; odnos tradicionalne i savremene kulture; mesto kulturnog i umetničkog stvaralaštva u kontekstu ekonomskog sistema; dostupnost kulture; odnos nacionalne kulture sa drugim kulturama.

U vremenu u kojem se sve više gubi simboličko-kreativni karakter kulture, a uslužno-potrošački model postaje izrazito dominantan, kulturni sistem u Srbiji uglavnom ne uspeva da se tim procesima odupre, već inercijom ide putem konfuzije. Vizije su još uvek plitke i lako ostvarljive (ukoliko ih uopšte ima), a misije oduvek "podrazumevajuće". Organizovan sistem vrednovanja rada ustanova kulture, baziran na promišljenom modelu saradnje umetničkog i menadžerskog sektora ne postoji. Umetnici igraju uloge menadžera; programi institucija kulture ne komuniciraju sa vremenom u kome nastaju; političke stranke vrše "postavljenja" na funkcije u institucijama kulture, gde stručnost i predlog programa ne znače mnogo.  

Aleksandar Brkić

5. oktobar 2012.

Ostavite odgovor