Novi javni menadžment u kulturi u regionalnom kontekstu

Reforma javnog sektora u većini zemalja regiona nije izvedena do kraja, a pojam modernizacije je za sada prazan pojam jer istinske promene izostaju pod uticajem inercije, manjka motivacije, nekompetentnosti i tradicionalističkog shvatanja uloge države kao odgovorne za sve. Region Zapadnog Balkana ima nereformisan sistem kulture koji je nasleđen iz prethodnog perioda sa svim pozitivnim i negativnim stranama tog modela – tzv. tranzicioni model kulturne politike. To je sistem koji malim, evolutivnim koracima sam sebe pokušava da reformiše već više od deset godina, bez definisane uloge države (tj. osnivača kulturnih institucija) u tim procesima, često bez ciljeva, strategije i hrabrosti za neophodne promene kulturnih modela. Takođe, promene već donetih strategija kulturnog razvoja koje prate svaku promenu Vlade i(li) Ministarstava ne doprinose kontinuitetu, poništavajući već donete odluke i strategije prethodne administracije. S druge strane, neoliberalizam koji kulturu svodi na ekonomsku dimenziju nije uzeo maha u regionu, iako je dominantna kulturna paradigma u nekim zapadnim sistemima. 

Brojne političke i društvene promene koje su se desile dovele su do krize kulturnih identiteta naroda u regionu. Ovom prilikom, osvrnućemo se s jedne strane na položaj javnih institucija kulture a sa druge strane na značaj i moguću ulogu javne praktične politike u promeni i uspostavljanju nekih novih paradigmi u kulturi. Dok u današnjim socijalnim državama regiona kultura i umetnost evidentno nisu prioriteti, a u razvijenim zapadnim sistemima neoliberalizam uspostavlja vladavinu i primat ekonomskih aspekata kulture, postavlja se logično pitanje koji model bi bio prikladan za regionalna pitanja razvoja kulture. 

Novi javni menadžment (New Public Management – NPM) kao nova moguća paradigma za kulturu daje mogućnost istinske, umesto u velikoj meri deklarativne reforme koja se dešava tokom poslednje decenije u javnim institucijama. Za implementaciju NPM-a kao moguće paradigme, bio bi potreban jak upliv države koja bi kroz neminovne promene uspostavila stabilan kulturni sistem u kome bi se znala pravila i čiji bi širi efekti i uticaji na društvo u celini bili procenjivani i mereni, dajući time argument za dodatna ulaganja. Paradigma NPM-a više od trideset godina pokušava da odgovori na isto pitanje: kako kreirati i implementirati javnu praktičnu politiku i strategije razvoja, koristeći tržišne mehanizme i veštine tipične za privatni sektor, a u cilju postizanja definisanih i željenih rezultata u okruženju u kome je s jedne strane smanjeno finansiranje od strane države a sa druge strane zahtevi za efikasnošću i smanjenjem troškova su povećani. 

Strukturne promene pretpostavljaju reformu na nivou grupa ustanova kroz različite mehanizme: privatizacije, spajanja, decentralizacije, korporatizacije. S druge strane, reforme samih procesa označavaju profesionalizaciju menadžmenta, transfer menadžment stilova i načina rada iz privatne prakse, uz ogradu da javna ustanova ne može biti poslovni sistem u smislu biznisa; fleksibilnost u odnosu na uobičajenu praksu spram menadžmenta ljudskih resursa, informacionih tehnologija i javnih nabavki; liberalizaciju i uvođenje mehanizama tržišta; modernizaciju servisa po savremenim standardima poslovanja; novi finansijski menadžment; novi menadžment indikatora uspeha; eksplicitne standarde i mere za evaluaciju uspešnosti; jačanje dijaloga i partnerstava sa nevladinim sektorom kroz informacije, konsultacije, aktivno učešće.

NPM dosledno insistira na uvođenju kulture merenja učinka. Samim tim, ustanove su dužne da za sredstva koja dobijaju proizvedu neki rezultat, vrednost, uticaj, učinak. Tradicionalno uverenje je da se vrednost i učinak kulture i umetnosti teško može meriti, ili da je u najmanju ruku proces evaluacije veoma složen. Sa druge strane, svest javnosti da se i u javnom sektoru na izvestan način procenjuje i ocenjuje učinak i uspeh, daje vrstu društvenog pritiska na javne službenike, koji se inače osećaju sigurno i uljuljkano na svojim pozicijama imajući  „garantovano zaposlenje“ (job for life), nemajući dodatnu motivaciju za inovacije ili unapređenje procesa rada. Uvođenjem elemenata NPM-a, promenio bi se zastareo menadžment model koji između ostalog počiva i na arbitrarnim i večito promenjivim metodama procene učinka i uspeha, a nova NPM paradigma bi unela dinamiku i inovacije u tradicionalističke sredine u kojima nastaje i razvija se umetnost. 

Postavlja se pitanje šta sve ovo praktično znači za, na primer, jedno pozorište sa umetničkim ansamblom, i kako se paradigma NPM-a odražava na operativni i strateški menadžment jedne institucije. Odgovor na ovo pitanje je složen ali može poći od (re)definisanja osnovih parametara na kojima počiva jedna institucija: šta je misija, vizija i cilj određene ustanove, kakav strateški plan je potreban za ispunjenje osnovnih parametara, a kakvi resursi. Činjenica da se u kulturnim institucijama, samim tim i u pozorištu, prave jednogodišnji planovi i repertoari, kao i godišnji budžet, predstavlja prepreku za svako ozbiljnije strateško planiranje i evaluaciju koje su osnovni elementi teorije NPM-a. Sem toga, indikatori uspeha moraju biti unapred definisani, a ujednačeno i sistemsko izveštavanje o radu i rezultatima je neophodno, čime bi se stvorili uslovi za benchmarking u branši. NPM bi omogućio atmosferu koja podstiče konkurentnost i inovaciju, a u slučaju pozorišta to bi značilo između ostalog i uvođenje nekih novih zanimanja i resora, kao što je na primer sektor za menadžment specijalnih projekata. Specijalni projekti su nezaobilazni deo u menadžmentu pozorišta, ako prihvatimo pristup instrumentalnoj kulturnoj politici koji tvrdi da pozorište može imati ciljeve koji nisu čisto estetski. 

Mogućnost uspostavljanja kriterijuma uspešnosti ustanova sa umetničkim ansamblom, i uvođenje pojma accountability u kulturni diskurs, pojma koji nema doslovno značenje u srpskom jeziku, ali se najčešće prevodi sa "odgovornost", izazov je sa kojim se susreće kulturna javnost čitavog regiona. Ma kako to možda zvučalo kontroverzno, planska i zasnovana na relevantnim istraživanjima, instrumentalizacija kulturne politike (koja neminovno ima i svoje mane) mogla bi biti prvi korak koji bi dao neke nove argumente za veće ulaganje u kulturu i stvaranje konsenzusa oko paradigme da umetnost postoji ne samo zbog sebe same, već i radi nekih drugih, širih društvenih ciljeva. U nezrelim, nereformisanim, i tranzicionim sredinama, jasnija i veća uloga države u definisanju tih ciljeva, prioriteta, mehanizama i sadržaja bila bi blagotvorna za društvo koje se součava sa krizom identiteta i krizom kulture. Nova kulturna paradigma koja je neophodna i čini se neminovna, donela bi i rezove u kojima bi bilo jasno da tzv. zabavljačka ili masovna kultura ne može da ima isti nivo i vid budžetskog finansiranja od strane osnivača kao i ustanove koje se bave elitnom umetnošću. Za ovakvu paradigmu, potreban je jači upliv i intervencija države, koja mora da ispravi anomalije tržišta, baš kao što se poslednjih godina posle finansijske krize, dešava u ekonomijama razvijenih zemalja tj. Evropskoj Uniji.

Nova kulturna paradigma koja bi mogla sadržati elemente i duh teorije NPM-a donela bi nove pojmove, stvorila bi uslove za inovaciju i otvaranje institucija za različita partnerstva i edukaciju koja je potrebna da bi mladi o umetnosti saznavali na mestima gde ona nastaje. U protivnom, pod naletom komercijalnih medija nova kulturna paradigma svešće se na medijsko-populistički diktat koji kulturu i umetnost shvata (samo) kao zabavu.

Milena Stefanović

9. oktobar 2012.

Ostavite odgovor