Osnovni pojmovi kreativne ekonomije VI – javni budžet

Budžeti su računi koji prikazuju državne prihode i rashode, kao i njihov tok. Uglavnom se odnose na „fiskalnu godinu“ koja se razlikuje od kalendarske. Prema Britannica enciklopediji, termin „budžet“ ima koren u staroj francuskoj reči bougette kojom se označava „mala torba“. Kada je britanski kancelar blagajne napravio svoj godišnji finansijski izveštaj, rečeno mu je da „otvori“ budžet ili da dokumente i račune skloni u kutiju.

Budžetske institucije bez sumnje sežu do administracija drevnih imperija, ali malo toga je čuvano do uspona zapadnih država u ranom periodu moderne. U ovom kontekstu, one su nastale kao posledica uspona vojne države i pratećih aparata (na primer, oporezivanja). Takođe, pojavile su se i kao finansijski izveštaji administriranja nastalog iz potrebe da se dokumentuje državni porez i upotrebljavani su za organizaciju državnih raspolaganja. Cilj je bio da se ukaže na ekonomski značaj i zakonodavnost kontrole izvršne državne vlasti. Tako je u ovom slučaju budžet u funkciji novčanog pokazatelja i indikatora obima države i istovremeno je fokusiran na državnu politiku.Najznačajnije shvatanje javnog budžeta je da je on instrument makroekonomske politike države, izuzimajući shvatanja po kojima je budžet suština i naznaka obima, odnosno raspored troškova državnih aktivnosti. U tako shvaćen budžet ulaze: državne investicije (naročito infrastrukturne), državni dug (za ne-državne investicije) i državna stimulacija zahteva potrošača (kroz umanjenje poreza, potrošačke stimulacije i budžetski deficit). Porast i opadanje, kao i pojava javnih budžeta vezuju se za rat i to ne samo zbog učestalog oticanja ograničenih komponenti državnog budžeta već i zbog tendencije da države proširuju opravdanost svojih zahteva koji se odnose na potencijalne koristi novih prava i opravdanost zahteva građana u vreme rata kada je lojalnost naročito dragocena. Ključni rashodi su „redistributivni“ i u vezi sa opravdanim društvenim zahtevima i pravima, i stoje kao suprotnost „distributivnim“ rashodima koji su pre u vezi sa uslugama i politikom lokalnih izbornih područja i pokrovitelja.Kumulativni rast vladinih rashoda i prihoda se čini da je u uskoj vezi sa politikom redistribucije koja povezuje političke interese vladajuće elite velikih izbornih jedinica tj. njihovih demokratski izabranih politika i države blagostanja i naročito levo orijentisanih partija i radničkih pokreta.

Bilo kako bilo, za siromašne države i nekoliko relativno uticajnih hegemona, vojni izdaci stalno narastaju. Uloge militarizma, ekonomskog razvoja, partnerstva sa vladom i radničkih pokreta u ekspanziji državnih budžeta su komplementarne i istinski suprotstavljene od strane drugih društvenih i državnih snaga. Na primer, u interakciji sa državnim sistemom penzija i zdravstvene nege, starenje društva je uticalo na razvoj države. Na uvođenje i rast državnih rashoda i poreske politike uticale su državne institucije.Posledice skupih distributivnih i redistributivnih politika mogu ometati ekonomski rast. S druge strane, rashodi i prihodi kao da paralelno sa rastom, teže da obore ekonomski rast uprkos teoriji „uravnoteženog budžeta koji se umnožava“. Svi štetni efekti velikih državnih budžeta u odnosu na nacionalne resurse (na primer, udeo BDP) kao da su različiti kontigenti. Distributivna politika koja potresa infrastrukturne investicije može da ubrza ekonomsku ekspanziju. Veliki budžeti mogu da obezbede snažne poluge fiskalne politike koja stimuliše potražnju (i rast) putem deficita rashoda kada je ekonomski kapacitet nedovoljno iskorišćen i obara je (stabilizujući cene) kada su kapaciteti popunjeni u potpunosti. Još i više. Veliki budžeti mogu biti usmereni ka negovanju industrije za decu ili kao podrška mladim učesnicima u međunarodnim utakmicama. Kao dodatak, slobodna trgovina može biti sredstvo kompetitivne prednosti dok kompetitivni pritisak donosi efikasnost koja utiče na ekspanziju ekonomije javnog sektora. Interesne organizacije takođe postaju neobuzdane, poput rentiranja, izdvajajući posebne interese koji tako mogu biti predstavljeni kao kolektivni izbor.

Prema mnogim ekonomskim teorijama i nekim potvrdama, ekonomska globalizacija u rastu pogoršava i ostavlja malo prostora za obimni redistributivni javni sektor ekonomske neefikasnosti. Mnogi empirijski dokazi i značajne teorije u razvoju upućuju na to da trendovi globalizacije sve češće teže da uvećaju državu paralelno sa sve češćim obeštećenjima lica u riziku od poremećaja u vezi sa globalizacijom.

Javni budžet u Srbiji (A.Đerić)

Budžetsko finansiranje u kulturi zasnovano je na tri oblika finansiranja i to: 
finansiranje rada i delatnosti ustanova kulture, sufinansiranje tekućih rashoda i izdataka,  finansiranje i sufinansiranje projekata u kulturi (Zakon o kulturi RS). Finansiranje ustanova kulture odnosi se na kulturne programe ustanova čiji je osnivač država, tj. grad Beograd, odnosno jedinica lokalne samouprave (gradska opština), a koji se finansiraju ili sufinansiraju iz budžeta osnivača. Godišnji budžet ustanove sadrži posebno iskazana sredstva potrebna za finansiranje programskih aktivnosti, kao i sredstva potrebna za finansiranje tekućih rashoda i izdataka (plate zaposlenih, održavanje, investicije i kapitalna ulaganja…). Sufinansiranje tekućih rashoda i izdataka podrazumeva da i drugi subjekti u kulturi, koji se ne finansiraju direktno iz budžeta osnivača ili države, mogu koristiti dotacije za svoj rad pristupom iz javnih fondova, tj. budžeta državne uprave i lokalne samouprave. To mogu biti i privatne ustanove kulture (privatna privredna društva i udruženja), fondacije, zadruge i drugi oblici organizovanja. Uslovi koje primaoci moraju da ispune da bi ova vrsta sufinansiranja iz budžeta bila moguća, su da svojim programima “trajnije zadovoljavaju kulturne potrebe građana na odgovarajućem području”, kao i da podnesu izveštaj o petogodišnjem radu i strateški razvojni plan za narednih pet godina.

Finansiranje i sufinansiranje projekata u kulturi se sprovodi najmanje jednom godišnje, kada gradska uprava Beograda ili državna uprava (ministarstva) raspisuju javne konkurse radi dobijanja predloga projekata za finansiranje ili sufinansiranje projekata u kulturi, kao i projekata umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u kulturi, otkup umetničkih dela, otkup knjiga za biblioteke, sufinansiranje filmske produkcije i sl. Programima drugih gradskih organa i tela, predviđeno je i finansiranje i sufinansiranje programa i projekata sa posebnim namenama – u oblasti omladinske politike, sporta, turizma, ruralnog razvoja, socijalne zaštite, u kojima se takođe mogu pratiti projekti koji se indirektno mogu povezati sa kreativnim sektorom.

Alexander Hicks / Aleksandar Đerić

(Tekst preuzet iz International Encyclopedia of Economic Sociology, Jens Beckert & Milan Zaforovski, Routledge, Oxon 2011.

Prevela K.Milenković)

09. oktobar 2012.

Ostavite odgovor