Distribucija autorskih dela na Internetu pod licencom Creative Commons

Brojni autori, kreativne industrije nazivaju industrijama autorskih prava (Copyrights Industries), ili industrijama sadržaja (Content Industries), u zavisnosti od toga da li prednost daju proizvodnji ili proizvodima. Drugi teoretičari, pak, predlažu da se rasprava preusmeri na čin potrošnje, na priznavanje potrošačkih prava umesto problematike vlasništva na nivou proizvodnje. Pored pomenutih pristupa, sa razvojem novih digitalnih tehnologija i komunikacionih mreža, javila su se i nova pitanja. Da li treba omogućiti slobodan protok informacija, u kojoj meri informacije treba da budu besplatne i dostupne i šta je dozvoljeno ponašanje u sajber kulturi, s obzirom da se najveće zloupotrebe autorskih i intelektualnih prava dešavaju upravo putem Interneta?

Autorskim pravom se štite autorska dela, tj. originalne tvorevine autora, bez obzira na umetničku, naučnu i drugu vrednost, kao i dopuštanje javnog saopštavanja njihove sadržine. Autorsko pravo se stiče u momentu nastanka autorskog dela, koje se smatra objavljenim kada je na bilo koji način postalo dostupno javnosti. Sa druge strane, autorsko pravo se sastoji iz moralnih, imovinskih i drugih prava autora. Pod moralnim pravom se podrazumeva da autor ima pravo na priznavanje autorstva, pravo da objavi svoje delo, da se protivi izmenama, da daje dozvolu za preradu svog dela i slično. Imovinska prava su pravo na ekonomsko iskorišćavanje svog dela, pravo zabrane ili dozvole beleženja svog dela, stavljanja u promet, izvođenja, emitovanja. Autorsko pravo se može preneti ili ustupiti ugovorom, pri čemu moralna prava ne mogu biti predmet ugovora. Čest je slučaj da autorska prava podrazumevaju odricanje od moralnih prava, i to najčešće kada se radi “po narudžbini”. Kompanije, u domenu krativnih industrija, otkupljuju autorska prava, pri čemu korporacije dobijaju zakonski status osobe, odnosno „postaju ‘autori’ u činu ugovornog transfera“. Iako imovinska autorska prava traju za života autora i 70 godina nakon smrti, u muzičkoj industriji u Velikoj Britaniji, na primer, to nije slučaj. Autorska prava traju svega 50 godina pa se dešava da muzičari ostaju bez prihoda od starijih izdanja, odnosno od hitova od pre pola veka, što se desilo bendu The Who.

Ova oblast je u Srbiji regulisana Zakonom o autorskom i srodnim pravima, koji je u više navrata pretrpeo izmene i dopune. Institucija u čijoj su nadležnosti poslovi koji se odnose na autorska i srodna prava je Zavod za intelektualnu svojinu, koji funkcioniše kao posebna organizacija u sistemu državne uprave Srbije. U pogledu autorskih prava, Zavod ima normativnu nadležnost i nadležnost nadzora nad radom organizacija za kolektivno iskorišćavanje autorskog prava. Prema podacima Zavoda iz 2011. godine, zahtev za zaštitu autorskih prava je podnelo 305 domaćih fizičkih i pravnih lica.

Međutim, kada se radi o legalnom deljenju autorskih dela i korišćenju tuđih, na Internetu, najjednostavnija procedura za zaštitu dela je odabir licence Creative Commons. Creative Commons (CC) je sistem ugrađen u postojeće zakone o zaštiti autorskih prava, koji omogućava korišćenje i razmenu sadržaja na Internetu (muzike, filmova, tekstova) koji su obeleženi CC licencama. Rad je na ovaj način moguće zaštiti potpuno besplatno i to kroz jednostavnu proceduru na sajtu Creative Commons.org. Prema podacima iz 2010. na Google pretraživaču se nalazilo oko 400 miliona stranica zaštićenih ovom licencom koje mogu biti korišćene. CC su osnovali stručnjaci koji se bave intelektualnom svojinom 2001. godine, u okviru istoimene neprofitne organizacije u Americi, a prve licence su se pojavile 2002. godine. Danas postoji nekoliko tipova CC licenci, koje se razlikuju prema kombinaciji uslova za korišćenje nekog rada, a svaka se sastoji iz tri dela: osnovnog opisa, sadržaja ugovora i digitalnog koda. Na ovaj način, vlasnik zadržava autorska prava nad svojim radom ali striktno definiše uslove korišćenja. Odnosno, osnovno pravo koje je ugrađeno u licence je ono koje daje prava da se svi radovi koji su na ovaj način zaštićeni slobodno gledaju, slušaju i dele sa svima, dokle god se precizno navodi ko je autor rada. Tako je moguće zabraniti komercijalnu upotrebu svog rada ili dozvoliti samo distribuiranje nepromenjenog rada i u celini, ili korišćenje samo jednog dela rada, pa čak i dozvoliti da se rad slobodno koristi u nerazvijenim zemljama dok autor u drugim zemljama zadržava sva svoja prava.

CC licencama se mogu licencirati samo dela zaštićena zakonom, odnosno knjige, skripte, internet strane, predavanja, blogovi, fotografije, slike, filmovi, video igre, muzičke kompozicije, snimci zvuka i druga audio, vizuelna i pisana dela. One ne dopuštaju da se ograniči korišćenje dela koje je dozvoljeno zakonskim odredbama o ograničenju autorskog prava, niti da se zaštiti ono što nije predviđeno zakonom, kao što su činjenice ili ideje. Dodatno, licence nisu isključive, odnosno moguće je dozvoliti korišćenje dela pod ovom licencom, ali i potom, objaviti rad pod potpuno drugačijim uslovima. CC licence pomažu ostvarivanju autorskih prava na jedan fleksibilniji i otvoreniji način, koji je uvek u skladu sa važećim, nacionalnim zakonom. Dodatno, one olakšavaju razmenu i saradnju u stvaralačkom procesu.

Godine 2006. je pokrenut sajt Creative Commons Srbija, koji je delovao u okviru organizacije Slobodna kultura, u kojoj su bili okupljeni umetnici, teoretičari, aktivisti. Međutim, glavni nosilac ovog projekta je bila Vikimedija Srbije. Sajt je pružao relevantne informacije sa ciljem lokalizacije CC licence. Zaključno sa 2009. godinom, održan je veliki broj predavanja i prezentacija širom Srbije, u Beogradu, Novom Sadu, Zaječaru, Pančevu, Leskovcu. Poslednjih godina, profesionalni tim CC Srbija je prestao sa svojim aktivnostima, ali je, zahvaljujući njihovom angažmanu, Srbija postala jedna od zemalja koja je u svoj pravni sistem inkorporirala CC način licenciranja.

Milena Milojević

14. oktobar 2012.

Ostavite odgovor