Preduzetništvo u Srbiji nije izbor

Srđan Janićijević, poslovni je savetnik i generalni direktor preduzeća "Komon Sens". Osnivač je Mokrogorske škole menadžmenta ali i mnogih drugih zanimljivih projekata. Po obrazovanju pravnik, sa dugogodišnjim iskustvom na vodećim upravljačkim pozicijama u različitim multinacionalnim, regionalnim i lokalnim kompanijama širom sveta. Nakon deset godina provedenih u kompaniji "Philip Morris" u Lozani, Moskvi i St. Petersburgu, vraća se u Srbiju gde tri godine provodi vodeći "Coca Colu". Nakon toga pokreće privatni biznis usmeren na razvoj novih poslovnih projekata. Upravljao je i procesom restrukturiranja medijske kuće "Politika".


Nevoljno se bavimo pitanjem kada, kako i na koji način će nam biti bolje. Toliko puta smo promašili, da se ruka trese pri samoj pomisli da treba opet nešto da ciljamo. Jedine koje čujemo su oni koji imaju obilje inicijative, manjak odgovornosti, znanja i morala, a ni trunku straha da stvari neće biti onakve kako se predstavljaju. Trebalo je davno da shvatimo da se ekonomski oporavak Srbije ne može posmatrati kroz makroekonomske projekcije ili kroz razne studije koje imaju svrhu da racionalizuju  postojeće stanje i pomalo šire optimizam kao što to lepo ilustruje studija “Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020”, Izdavač USAid, 2010.

Suština ekonomskog oporavka Srbije je dublja od statistike i razvlačenja projekcija u Excel tabelama. Ona se nalazi u odnosu koji svaki od nas ima prema sebi, prema sopstvenom radu, prema stvaranju vrednosti i ponajviše prema ličnoj i društvenoj korisnosti. A ponajviše, suština je u osećaju patriotizma koji pojedinac ima i konkretizaciji koja je otelotvorena u nekoj vrsti stvaralaštva.

Preduzetništvo u Srbiji je, hvala na pitanju, stabilno loše. Pojam preduzetništva je na istoj ravni kao i pojam društveno odgovornog ponašanja. Usvojili smo neke “buzz words[1]” sa Zapada, ali ih baš ne razumemo, a još manje ih se pridržavamo.

Biti preduzetnik u Srbiji danas je kao biti “outcast”[2]. Ko bi bio preduzetnik? Samo onaj ko mora! Mnogo je bolje raditi u javnom sektoru jer tamo ne postoji rizik da vas otpuste, plata je sigurna a “mogućnosti velike”. Samo onaj ko baš nema nikoga da ga zaposli negde će razmišljati o preduzetništvu (motiv opstanka). Oni koji imaju ideje i žele da ih ostvare (inovatori i drugi), ako su iole racionalni, idu u najveća tržišta koja su spremna i imaju absorbcionu moć da te ideje pretvore u novac. Jedina percepcija preduzetništva u javnosti su oni koji su se obogatili na račun državne imovine i njenih građana, a to su ili “tajkuni” ili snalažljivi direktori koji su izrasli na principu “pola pijem, pola šarcu dajem”.
 
Preduzetništvo, dakle, nije danas popularno u Srbiji, nije stimulisano i što je još gore nema razumevanja za značaj preduzetništva u privrednom oporavku Srbije. Međutim, nije sve tako crno. Ima kod nas nekoliko važnih sastojaka koji predstavljaju dobru osnovu za rast preduzetništva. To su sa jedne strane “bezizlaznost”, a sa druge strane, skup nacionalnih osobina koje su dobra preduzetnička osnova. Važno je da smo svesni da nam privrednog oporavka nema bez masovne preduzetničke inicijative. Bezizlaznost je zapravo “jednoizlaznost” jer imamo samo jedan put. Nije realno očekivati da će million ljudi u Srbiji naći posao u trgovinskom lancu ili na gradilištu. Jedini masovni (više od 20.000 radnih mesta godišnje) put zaposlenja je putem “samozaposlenja”.
 
Drugi važan argument jesu naše nacionalne osobine, ukoliko takve postoje. Mi važimo za tvrdoglave, da smo spremni na velike žrtve kada imamo viši cilj, da nismo lenji, imamo kreativan duh… da pomenem samo neke. Uopšte, naš narod ima solidan broj preduzetničnih karakteristika. Borba za opstanak začinjena našim nacionalnim karakterom, a sve usmereno ka ekonomiji je put kojim treba da idemo.
 
Kada sam radio istraživanje 2004. godine sa Strategic Marketing-om, došli smo do zaključka da ima oko 350.000 ljudi u Srbiji koji aktivno razmišljaju o preduzetništvu i još toliko onih koji bi se odvažili “ako ih neko natera”. Pomenuo sam na početku ovog teksta da statistika treba da nam služi samo da analiziramo prošlost i da treba da budemo veoma oprezni sa prognozama, naročito ako one nisu rezultat strategije i plana. Po čuvenoj Studiji 2020, mi već drugu godinu beležimo rast zaposlenosti i od 2010. godine je zaposleno više od 100.000 ljudi. Jedino što je obrnuto. Em obrnuto em duplo.
 
Godine 2010. je bilo 2,54 miliona zaposlenih i 550 hiljada nezaposlenih. Danas, ima zaposlenih 2,14 miliona i nezaposlenih 760 hiljada. Šta je potrebno više nego da se da ozbiljan alarm i to u svim pogonima?
 
Da stvar bude još gora, u javnom sektoru ima viška od, budimo konzervativni, 50.000 ljudi. Firme u stečaju, gde zaposleni ne primaju platu, još toliko. Biću toliko slobodan da kažem da Srbija vapi za 1.000.000 radnih mesta, ako želi da bude jedna solidna ekonomija koja bi mogla da prima i nešto radnika sa strane.
 
Druga dobra vest je da je društveni kontekst za razvoj preduzetništva veoma pogodan. Ne šalim se. Više nego ikada do sada, oni koji su na vlasti razumeju da su opcije za igru “gde je kuglica”[3] veoma sužene. Kao da su svi igru već naučili i dolazi pravo vreme da igra mora da se promeni. Nova igra sa novim pravilima.
 
Nova igra će se sastojati u tome da mora da počne da se stvara nova vrednost. Oni koji hoće, žele i mogu, moraju da dobiju priliku da doprinesu. Čini mi se da je svest o opštem porasla, da su mogućnosti za manipulacije izigrane i da dolazi vreme da se dodirne čvrsto tlo i polako krene napred.
 
Šta bi Srbija mogla da učini ako bi podsticala preduzetništvo
 
Da li Srbija može da opstane bez masovne preduzetničke inicijative? Ako želimo da zaposlimo u narednih 20 godina 1.000.000 ljudi to neće biti tako što će ih zaposliti IKEA ili IDEA ili neka druga skraćenica, jer skraćenice nema. Masovno zapošljavanje je jedino moguće putem sistematskog razvoja preduzetničke inicijative. Srbija se neće i ne može oporaviti na drugi način.
 
Šta bi bilo ako bi se Srbija masovno okrenula preduzetništvu? Cilj je da se stopa zapošljavanja podigne na najmanje 40.000 novih radnih mesta godišnje kako bismo za 20 godina oporavili ekonomiju. Hajde da zamislimo da će se 10.000 zaposliti kroz strane investicije ili kroz velike sisteme. Ostaje da zaposlimo 30.000 svake godine. Kako to da uradimo?
 
Ako poverujemo podatku da u Srbiji postoji oko 300.000 ljudi sa preduzetničkim talentom i inicijativom, treba da ih nađemo. Recimo da su se sakrili, i da uspemo da otkrijemo samo 100.000 naših preduzetnika. Malo li je?
 
Ako bi naša preduzetnička divizija od 100.000 zaposlila tokom sledećih deset godina samo po pet zaposlenih mi smo rešili već pola problema.
 
Ako bismo jednom preduzetniku dali 5.000 evra da zaposli, nauči i brine o nekom nezaposlenom, a sa ciljem da zaposlimo 30.000 godišnje, to bi nas koštalo 150 miliona evra godišnje. Ovaj trošak puta 20 godina, je tri milijarde eura za 20 godina. Pa toliko smo već potrošili u protekloj deceniji a da ne znamo na šta.
Uspeh svakog projekta zavisi od njegove primene i ljudi koji ga primenjuju. Tako i ova ideja zavisi od toga koliko ozbiljno se njoj pristupi i bez kompromisa, političkih kalkulacija i odustajanja da se istraje do kraja.
 
Srđan Janićijević
 
Objavljeno 1. decembra 2012.
 

[1] eng. Buzz words – fraze koje imaju za cilj da impresioniraju

[2] eng. Outcast – otpadnik

[3] na našem – "šibicarenje", prevarna igra koju koriste uličari da uzmu novac od lakovernih prolaznika

Ostavite odgovor