Kultura Balkana između saradnje i izazova održivosti

Regionalna konferencija projekta BICCED „Balkanske kulturne politike – Šta (da) se radi?“, održana 28. novembra 2012. godine, okupila je predstavnike medija, kulturne radnike i umetnike iz regiona koji su debatovali o nekim od glavnih problema iz domena kulturnih politika. Tom prilikom, raspravljalo se o finansijskoj krizi i njenim posledicama u oblasti kulture, o odsustvu kulturnih sadržaja u medijima ali i o novim inicijativama od kojih se očekuje da, kroz umrežavanje i partnerstva, doprinesu promenama u regionalnim i lokalnim kulturnim politikama.

Jelena Knežević, programska direktorka BITEF-a, potvrdila je da krizu javnog budžeta najviše oseća kultura jer su izdvajanja za ovaj sektor, po pravilu, najmanja. Kako bi ilustrovala na koji način se aktuelna kriza odražava na rad ovog relevantnog festivala, Knežević navodi da je 2008. godine BITEF dobio 600.000 eura od Ministarstva kulture i gradskog Sekretarijata za kulturu, dok je 2012. godine dobijeno samo 350.000 eura. „Upućuju nas na alternativne izvore finansiranja, što je u redu, ali se plašim da institucije ovakve kakve jesu sa menadžmentom kakav jeste ne mogu preko alternativnih izvora finansiranja da nađu 600.000 eura potrebnih za realizaciju festivala“, ističe Knežević. „Pored međunarodnih fondova, poput programa Evropa 2007-2013, upućeni smo i na sponzorstva i donatorstva. Međutim, ljudi koji imaju ta novčana sredstva nisu dovoljno senzibilisani za ovu vrstu umetnosti ili ona nije njima adekvatno predstavljena. Sa druge strane, pitanje sponzorstva je često političko pitanje“. Iako je smanjenje budžeta neminovnost, „kultura se u Srbiji ne prepoznaje kao mehanizam društvenog razvoja. Od nas traže da se strpimo, dok se ne dovede u red baza a posle ćemo se baviti finesama kao što je kultura.“ Kako navodi, problem sa javnim institucijama kulture je taj što se veštački održava „stari sistem“ koji već dugo nije u korelaciji sa sumom para koja se izdvaja za kulturu. Zato se nameće pitanje – na koji način napraviti novi kulturni sistem koji će biti u korelaciji sa budžetom? Kako Knežević ističe „to nužno ne podrazumeva gašenje institucija niti to znači da svi treba da izađemo na tržište“. Kao jedan od ključnih problema u vezi sa kulturnom politikom, čije posledice možda još uvek ne osećamo u potpunosti, navodi veliki broj mladih, obrazovanih ljudi, pre svega aktera sa nezavisne scene, koji odlaze iz zemlje zbog čega je kulturna produkcija znatno osiromašena. Tako na primer, ukoliko bi u Srbiji postojala inicijativa da se organizuje domaći festival nezavisne pozorišne produkcije, Knežević priznaje da bi to bilo neizvodljivo jer ne bismo imali šta da prikažemo.

Sa druge strane, Robert Alagjozovski, frilenser u kulturi iz Skoplja, navodi da je u Makedoniji u toku proces donošenja Nacionalne strategije kulture 2012-2017. koja ima 15 generalnih ciljeva, preko 200 specifičnih ciljeva ali i akcijski plan od 50 tačaka. Ironično zaključuje „upravo zato što tu ima svega i svačega to znači da se sve može dogoditi“. Ne samo što je makedonska vlada shvatila da je kultura bitna, što se očitava u nacionalnom projektu Skoplje 2014. u okviru kog se masovno produkuju spomenici glorifikovane prošlosti, već ovakav dokument predstavlja svojevrsnu „farsu“ jer se svaki vid otpora i suprotsavljanja, koji dolazi od strane nezadovoljnih kulturnih radnika, „asimiluje“ uključivanjem gotovo svih njihovih predloga u Nacionalnu strategiju. Tako i Iskra Geshoska, predstavnica organizacije Kontrapunkt iz Skoplja, problematizuje aktuelnu monopolizaciju kulture u Makedoniji. „Prostor kulture je postao državni monopol i privilegovani prostor novih klasa. Kultura i umetnost su sredstvo političke manipulacije.“

U Bosni i Hercegovini je situacija nešto drugačija. Kultura je centralizovana u Republici Srpskoj, ali i decentralizovana u federaciji. Postoji nekoliko ministarstava kulture čije su nadležnosti nejasne i izmešane. Nihad Kreševljaković, direktor SARTR-a iz Sarajeva, ističe da je na primeru Makedonije shvatio da ne priželjkuje da država ulaže u kulturu. „Ne valja ni kad se država previše bavi nama, ne valja ni kada se ne bavi.“ Osvrnuvši se na pitanje alternativnog finansiranja u kulturi, Kreševljaković navodi da kada neki domaći projekat obezbedi dodatna sredstva, država se polako povlači iz njegovog finansiranja. „Na taj način se potpuno obeshrabrujemo. (…) Obučavaju nas kako da dođemo do para, zaboravljajući da se većina evropskih fondova vezuje za glavnog nosioca budžeta.“ Odnosno, novac bi trebalo prvo obezbediti u kantonima pa onda aplicirati dalje. Kreševljaković je ukazao i na inertnost kulturnih radnika koji ne vrše dovoljno pritisak na nedležne organe. Dodatno, kako navodi, „kulturni radnici nisu homogeni entitet. Tu spadaju i direktori izrazito nekvalitetnih ustanova. Zato i ne zaslužuju svi isto.“ Takođe, probleme u kulturi ne mogu rešavati samo kuturni radnici, jer su to i problemi obrazovanja, medija i tako dalje.

Dimitrije Vujadinović, iz Balkankult fondacije, potvrđuje da u većini evropskih zemalja, kulturnu politiku samo delimično sprovodi Ministarstvo kulture. On je mapirao i nekoliko ključnih problema, poput odsustva međusektorske analize, nepostojanja monitoringa i nezavisne evaluacije u kulturi. „Naše Ministarstvo kulture je pasivna grupa ljudi koja se prilagođava onome što joj kažu. (…) Naše javne ustanove su postale deo Ministarstva. Javne ustanove su samo izvršioci programa.“ Pored evidentne „pasiviziranosti“ javnog sektora, nameće se pitanje – da li je aktuelna kriza finansijska kriza ili kriza kulturnog sektora? Tako Vesna Milosavljević, urednica portala SEECULT, dijagnostifikuje da su sa jedne strane, institucije gotovo bez programa jer sredstva iz budžeta odlaze u najvećoj meri na plate i infrastrukturu. Sa druge strane, na nezavisnoj sceni se produkuju mnogobrojni programi, kvalitetni i raznovrsni, ali manjkaju pare za rad i za razvoj kapaciteta. Iz tog razloga, poslednjih godina se dešavaju izvesna „pomeranja“ na ovoj sceni, odnosno „ukrupnjavanje“ aktera na nacionalnom nivou i sporadično, na regionalnom. Pored Nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS), Asocijacije Jedro u Makedoniji, mreže Clubture u Hrvatskoj, nedavno je pokrenuta i Kooperativa – regionalna inicijativa i saradnička platforma sa dugoročnim ciljem formiranja fonda za regionalnu saradnju.

Tako je jedna od preporuka okupljenih na ovoj konferenciji, podsticanje umrežavanja i partnerstva, ali i partnerstva sa ustanovama – na lokalu, sa medijima, sa vladinim telima. Kako u regionu možemo govoriti „o getoizaciji kulture u odnosu na medije“ neophodno je i zagovaranje u oblasti kulture, stalna prisutnost u javnosti sa idejama, predlozima. Lola Joksimović iz kancelarije Tačka kulturnog kontakta u Srbiji poručuje: „Kultura je potpuno marginalizovana u našem društvu, što smo mogli da osetimo i u vreme izbora“ kada se ni u jednoj političkoj kampanji nije razmatrala oblast kulture. „Čak i u političkim podelama nadležnosti, Ministarstvo kulture je bilo više asesoar nego važan resor kojim se može uticati na društvo“. Ipak, kako zaključuje „kriza nije opravdanje za inertnost i apatiju u kojoj je ovo društvo“.

Milena Milojević

Objavljeno 9. decembra 2012.

Ostavite odgovor