Osnovni pojmovi kreativne ekonomije XII – društveni konflikti i ekonomski razvoj

Pojedini ekonomisti su pokušali da objasne međunarodne razlike u ekonomskom razvoju u kontekstu društvenih konflikata. Na primer, mnogi tvrde da su jednaka raspodela prihoda i etnička homogenost doprineli ističnoazijskom ekonomskom „čudu“ omogućavajući političku stabilnost koja je nužna za dugoročne investicije. Shodno tome, uvreženo je i mišljenje da je nejednaka raspodela prihoda u Latinskoj Americi i etnička heterogenost u subsaharskoj Africi doprinela „lenjom“ ekonomskom rastu praćenom intenziviranjem društvenih konflikata, što je posledično umanjilo upliv investicija i/ili pojačalo zahteve za redistribucijom.

Verovatno neće zvučati kontroverzno tvrdnja da se društva manje opterećena konfliktima brže razvijaju od društava sa više socijalnih razdora. Ipak, problem ovakve tvrdnje je da podrazumeva postojanje mehanizma koji nejednakost u prihodima i etničku heterogenost konceptualizuje na veoma pojednostavljen način. Međutim, u takvoj teoriji je prenebregnuto više stvari, poput uloge ideologija koje doprinose „interpretaciji“ pomenutih ciljeva, političkih institucija koje omogućavaju ljudima da „prevedu“ svoje žalbe u politički čin, kao i istorija konflikata u pojedinim društvima.

Ukoliko ne razmotrimo ove stvari, kako onda da objasnimo da je u Japanu, navodno harmoničnom društvu karakterističnom po izuzetno pravednoj distribuciji prihoda i etničkoj homogenosti, bilo mnogo više radničkih štrajkova nego u Velikoj Britaniji ili Francuskoj 1950-ih godina? Ili kako objašnjavamo da je Švedska, društvo sa relativno visokim stepenom etničke homogenosti i nejednakom raspodelom bogatstva, tokom 1920-ih zabeležila najveći broj štrajkova u industrijskom sektoru u svetu? Kao drugi primer, zašto u zemljama poput Singapura i Švajcarske etnička heterogenost ne generiše intenzivne konflikte, što bi se očekivalo na osnovu prethodno iznetih tvrdnji?

Uprkos ovim problemima u postojećim teorijama, nema sumnje da je način na koji se društvo nosi sa konfliktima veoma važno za utvrđivanje ekonomskih performansi. Društvo blagostanja, koje je kao koncept prihvaćeno prvo u Nemačkoj krajem devetnasetog veka  a potom u drugim razvijenim zemljama u prvoj polovini dvadesetog veka,  predstavlja najočigledniji primer kako se redukcijom društvenih konflikata pospešuje ekonomski rast i stabilnost.  Ostale zemlje, sa različitim stepenom uspeha, upravljaju konfliktima korišćenjem mehanizama poput zaštite ugroženih grupa i regiona kroz posebne tarife, subvencije u obrazovanju i sektoru rada, kao i kroz finansijske podsticaje za ulaganje u pojedine oblasti. Tako Japan, na primer, na nivou preduzeća promoviše doživotno zaposlenje, interveniše u distribuciji profita u preduzećima i odlučuje o upravljanju, a zauzvrat dobija „mir“ u industrijskom sektoru.

Dodatno, odnos između socijalnih konflikata i ekonomskog razvoja nije jednosmeran. Ekonomski razvoj svakako utiče na način na koji se konflikti pojavljuju, manifestuju i na način na koji ih društvo rešava.

Tehnološke inovacije na kojima se zasniva ekonomski razvoj neminovno vode do dislokacije proizvodnih resursa, i fizičkih i ljudskih. U onim društvima u kojima postoje savršeno mobilni resursi proizvodnje, to ne bi trebalo da predstavlja problem, jer vlasnici tih proizvodnih sredstava lako mogu da nađu alternativnu opciju. To je ono što se podrazumeva pod mejnstrim ekonomijom, kada konkurentnu privredu prati savršena mobilnost resursa.

Ipak, u realnosti mobilnost fizičkih i ljudskih resursa je ograničena, i stoga se njihovi vlasnici suočavaju u perspektivi sa zastarelošću, koja vodi do nezaposlenosti i pada prihoda kao tržišnim ishodima. Često se u ovakvoj situaciji dešava da ljudi preduzimaju netržišne ili političke akcije kako bi ispravili novonastalu situaciju. Na primer, kada radnici štrajkuju prilkom preseljenja fabrike i proizvodnje u drugu zemlju ili kada kapitalisti podmićuju vladine zvaničnike kako bi im odobrili subvencije u cilju sprečavanja zatvaranja nekog industrijskog postrojenja. Čak i kada akcije protiv tržišnih sila nisu neposredne, nezadovoljstvo onih na koje to najviše utiče može da se uveća i manifestuje kroz ulične nerede i slično. Imajući u vidu ove neizbežne sukobe koji prate ekonomski razvoj, može se zaključiti da je sposobnost društva da upravlja nastalim sukobima od presudnog značaja u obezbeđivanju ekonomskog razvitka.

Ha-Joon Chang

Tekst preuzet iz International Encyclopedia of Economic Sociology, Jens Beckert & Milan Zaforovski, Routledge, Oxon 2011.

Prevela M. Milojević

28. decembar 2012.

Ostavite odgovor