Autori i kreativne industrije u digitalno doba

Opšte mesto u ozbiljnim raspravama o autorskom pravu jeste konstatacija da najveći beneficijar autorskopravne zaštite nisu autori, već su to tzv. kreativne industrije koje sačinjavaju privredni korisnici autorskih dela, koji su putem ugovora ili ex lege postali nosioci imovinskih autorskih prava. To nije pojava novijeg datuma; ona je sistemski ugrađena u mehanizam autorskopravne zaštite.

U počecima štamparstva i izdavaštva u Evropi kasnog srednjeg veka, izdavačke privilegije, kao preteča autorskog prava, imale su za cilj da suzbiju nelojalnu konkurenciju među izdavačima. Izdavački posao kao privredni poduhvat, tražio je zaštitu od nelojalne konkurencije drugih izdavača koji su preštampavali već izdate knjige, a da nisu investirali u prevođenje dela i kritičku pripremu izdanja. Dakle, problem neovlašćenog umnožavanja knjiga nije prvobitno viđen kao problem autora, već kao problem izdavača (industrije).

Dajući pojedinačne privilegije, vladalac je štitio poslovne interese izdavača (industrije), ali je istovremeno štitio i javni interes za što širom distribucijom autorskih dela, kao pretpostavkom za kulturni napredak.

Kad je sistem privilegija, zajedno sa ukupnim feudalnim poretkom, doživeo slom, pojavila se zakonska autorskopravna zaštita. Pored svoje nesumnjive funkcije da služi kao ekonomski podsticaj za kreativni rad, ono je predstavljalo elegantno rešenje problema nelojalne konkurencije među izdavačima. Isključivo pravo na izdavanje knjige sad više nema onaj ko je od vladaoca stekao izdavačku privilegiju, već onaj ko je od autora pribavio pravo na štampanje i distribuciju knjige.

Dakle, nezavisno od romantičarskih ideoloških tumačenja opravdanosti postojanja autorskog prava, od srednjeg veka do danas autorsko pravo ima naglašenu dimenziju regulatora tržišta autorskih dela – zaštita interesa autora je sredstvo za tu svrhu, a nikako svrha za sebe.

Tokom nekoliko poslednjih decenija su kreativne industrije prošle kroz fazu značajne koncentracije kapitala, tako da danas postoji manji broj izuzetno moćnih transnacionalnih korporacija u ovoj oblasti, koje imaju ključni uticaj na vlade razvijenih zemalja, a preko njih i na međunarodne organizacije, prilikom donošenja propisa u oblasti autorskog prava. Suština njihovog zalaganja je u tome da se, s pozivom na ideju autorskopravne zaštite, sačuva sistem privatne kontrole nad umnožavanjem i diseminacijom autorskih dela na internetu.

U tom smislu, jedna linija njihove akcije ističe u prvi plan nužnost da se poveća efikasnost prinudnog sprovođenja autorskog prava na internetu (monitoring internet saobraćaja, detektovanje povreda prava, identifikacija i kažnjavanje počinilaca povrede). Rezultat toga su, na primer, zakonodavni projekti SOPA i PIPA u SAD, te ACTA (Trgovinski sporazum protiv krivotvorenja), kao planirani međunarodnopravni instrument. Trenutno, zvanična politika i retorika najvećeg broja zemalja, uključujući Srbiju, je na toj liniji.

Na nivou akademske rasprave postoje razni predlozi i ideje šta da se čini, a svima je zajednička nesavršenost i nemogućnost realizacije u bliskoj budućnosti. Jedna od vizija buduće reforme autorskog prava, koja bi mogla imati izgleda na uspeh, podrazumeva: (a) postepeno smanjivanje isključivih imovinskih ovlašćenja nosioca prava, (b) postepeno proširivanje ograničenja autorskog prava i (c) jačanje relativne, odn. obligacionopravne komponente istog. Drugim rečima, slabiće autorsko pravo kao osnov za zabranu drugima da pristupe delu na internetu, a jačaće autorsko pravo kao osnov za potraživanje naknade koja će se, verovatno, naplaćivati paušalno kroz pretplatu za internet vezu. Ovo je, naravno, skopčano sa obiljem tehničkih i pravnih problema koji su, u krajnjoj liniji, ipak rešivi. Bitno je da se tehničke mogućnosti interneta neće koristiti za otkrivanje povreda autorskog prava i kažnjavanje njihovih počinilaca, već za prikupljanje podataka o delima koja se koriste i njihovim autorima, na osnovu čega će organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog prava raspodeljivati prikupljenu naknadu nosiocima autorskog prava.

Organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog prava su jedna od najbitnijih karika tog budućeg sistema. Kao i ceo sistem autorskog prava, ove organizacije su danas u krizi. Međutim, tu nije reč o krizi smisla postojanja istih, već je reč o krizi na operativnom nivou njihovog funkcionisanja. Jednostavno, njihovi zadaci su postali veći i složeniji, a one ne uspevaju da se prilagode novim izazovima dovoljno brzo.

Slobodan Marković

22. januar 2013.

Ostavite odgovor