Intelektualna svojina – preduslov privrednog napretka

Intelektualna svojina stvara pravne pretpostavke da kreativni ljudi žive od svog rada. Ta duboko moralna ideja, da ljudski rad mora da bude nagrađen, takođe je i pretpostavka ekonomskog i kulturnog razvoja svakog savremenog, civilizovanog društva. Nije zaštita intelektualne svojine radi intelektualne svojine, već ona vredi samo onoliko koliko doprinosi boljem životu ljudi. Progres svakog društva, pa i progres čovečanstva u celini, počiva na znanju, jer “znanje je moć”, kako je jednom zabeležio Frensis Bejkon. Sistem intelektualne svojine je zamišljen da bi stimulisao stvaralaštvo, istraživanje i razvoj. Ekonomski najmoćnije zemlje savremenog sveta su upravo one koje imaju i najjači sistem intelektualne svojine. Zapravo, u savremenom svetu već odavno ne postoji nijedna razvijena zemlja, ni jedno prosperitetno društvo, koje nema razvijen sistem zaštite intelektualne svojine. 

Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO), svake godine pravi studiju o tome kakav je uticaj industrija zasnovanih na autorskom pravu na bruto društveni proizvod zemalja i njihovu zaposlenost. Poslednja studija, koja je rađena 2012. godine, pokazuje da autorsko pravo ima sve veći i veći doprinos u stvaranju bruto društvenog proizvoda. U proseku, industrije zasnovane na autorskom pravu doprinose sa 4-6 odsto bruto društvenog proizvoda, dok je u tehnološki i ekonomski najrazvijenijim zemljama taj procenat veći. Na primer u Sjedinjenim Američkim Državama i Australiji taj procenat ide iznad 10, dok je u Južnoj Koreji nešto iznad 8 posto. Tipično je da zemlje koje su prošle kroz brz ekonomski rast imaju veći procenat učešća “autorskih industrija” u bruto društvenom proizvodu nego zemlje koje se sporije razvijaju.  Od zemalja u našem okruženju, Mađarska se izdvaja kao zemlja u kojoj je doprinos autorskih industrija u bruto društvenom proizvodu najviši i iznosi nešto malo manje od 7 odsto.

Studija Svetske organizacije za intelektualnu svojinu daje i odgovor na pitanje koliko industrije zasnovane na autorskom i srodnim pravima zapošljavaju ljudi. U proseku, 5.9 odsto od ukupnog broja zaposlenih, radi u spomenutim industrijama. Od evropskih zemalja u kojima je studija rađena, najveći broj zaposlenih u industrijama zasnovanim na autorskom pravu je u Mađarskoj, nešto iznad 7 odsto, dok je u Sloveniji taj broj nešto malo manji od spomenutih, a u  Bugarskoj i Hrvatskoj taj broj je nešto niži od 5 procenata.   

U okviru industrija i delatnosti koje u potpunosti počivaju na autorskom pravu, daleko najveći doprinos u stvaranju bruto društvenog proizvoda daje industrija štampanih izdanja, knjiga i drugih štampanih publikacija, čak 40.46 odsto, a za njom slede industrija softvera i baza podataka sa 23.19 odsto, delatnosti u oblasti radija i televizije sa 12.8 procenata, dok filmska industrija učestvuje sa 4.07 a muzička sa 5.7 posto.

Srbiji je neophodna pomenuta studija o značaju kreativnih industrija u stvaranju bruto društvenog proizvoda i zapošljavanju ljudi jer će stvoriti jasniju sliku o njihovom značaju za ekonomiju i kulturu naše zemlje. To će u krajnjoj liniji pomoći da se formira jedna jasnija politika u odnosu na ovo pitanje i čvršća politička volja za borbu protiv piraterije i unapređenja zaštite svih oblika intelektualne svojine. 

U izveštaju koji je Evropska komisija objavila 10. oktobra 2012. godine, a koji se tiče napretka Srbije u evropskim integracijama, naša zemlja je dobila veoma dobru ocenu kada je reč o zaštiti intelektualne svojine. Rečeno je pored ostalog da imamo veoma dobre propise iz ove oblasti koji su u najvećoj mogućoj meri unifikovani sa propisima iz Evropske Unije. S druge strane, svega dva meseca nakon mišljenja Evropske komisije, donet je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o autorskom i srodnim pravima koji sadrži izvesna rešenja koja su od strane Evropske komisije i Sjedinjenih Američkih Država ocenjena kao suprotna međunarodnim obavezama Republike Srbije i ocenjena kao korak unazad. Tu pre svega mislim na ukidanje “muzičkog dinara” za zanatske radnje u Srbiji. Suprotno široko rasprostranjenom uverenju da je na ovaj način država ukinula još jedan nepravedan “državni namet” koji je gušio našu privredu, istina je da su zapravo suspendovana privatna prava jedne društvene grupe – autora i nosilaca autorskog i srodnih prava, u korist druge društvene grupe – vlasnika zanatskih radnji. Ta odredba bi imala opravdanje kada bi se ograničila na stare zanate, jer država ima interes da podrži ono što predstavlja deo njene istorije i kulturnog identiteta, a takođe to ne bi predstavlja nikakav značajan gubitak za naše autore i nosioce srodnih prava. Ali isto tako smatram da nije društveni interes da se uzme od kompozitora, da bi se dalo vlasnicima frizerskih salona, salona lepote, pedikirima i tako dalje. U jednoj anketi koja je prošle godine sprovedena u Velikoj Britaniji, pokazalo se da 82% ispitanika radije ide u frizerske salone u kojima se pušta muzika, nego tamo gde muzike nema. Muzika je sredstvo za podizanje nečijeg profita, način da se privuče klijent, a ne samo sredstvo da se radna atmosfera učini prijatnijom za zasposlene i klijente.

Vladimir Marić

23. januar 2013.

Ostavite odgovor