Festivalizacija kulture

U Srbiji postoji mnoštvo muzičkih, filmskih, pozorišnih festivala (čija brojnost prevazilazi broj pozorišnih institucija), festivala iz oblasti kreativnosti, dizajna, vizuelnih umetnosti. Među njima je i veliki broj reprezentativnih manifestacija koje predstavljaju značajne kulturne projekte od međunarodnog ugleda. Međutim, odomaćenost festivalske kulture na ovim prostorima, odnosno festivalizacija kulture, smatra se jednim od ključnih problema. Festivalizacija podrazumeva svođenje kulture na periodične ili jednokratne manifestacije čime se prenebregava problem odsustva svakodnevne ponude kulturnih sadržaja i simulira postojanje kulturne politike. Festivalizacija kulture se izjednačava sa komercijalizacijom kulture, njenom „periodičnom spektakularizacijom“ a neretko se u stručnim krugovima određeni festivalski programi diskredituju zbog svoje karnevalske glazure.

Prema nekim procenama, na području Evrope se godišnje održi oko 30.000 festivala – u Belgiji oko 500 a u Francuskoj čak 2.000. Pojedine studije svedoče o tome da je u poslednjih desetak godina došlo do prave ekspanzije festivala jer se njihov broj udvostručio. Međutim, pored ovih „festivalskih bljeskova“, na području Evrope postoji stalna ponuda kulturnih sadržaja. Nasuprot tome, odsustvo kontinuirane kulturne produkcije u Srbiji i regionu predstavlja okosnicu kritike festivalizacije kulture. Almir Bašović, bosanskohercegovački dramaturg, je za E-novine istakao da skliznuće kulture u festivalsku “ukazuje na oksimoronsku strukturu naše stvarnosti. Festival je incident, a kultura jeste, ili bi to trebala biti, red i kontinuitet”.

Postavlja se pitanje – ko ima najviše koristi od festivala? Nesumnjivo je da oni jačaju kreativne industrije, doprinose razvoju kulturnog turizma, ekonomskom razvitku gradova jer se oko festivala stvara čitava infrastruktura od čega profitira i sektor usluga. Sa druge strane, korist ima i publika, kao i umetnici, izvođači. Ovakve manifestacije su, posebno u unutrašnjosti, izuzetno značajne za razvoj kulturne scene, promociju lokalne kulture i međunarodne saradnje, brendiranje gradova zbog čega na festivale ne treba gledati kao na trošak već kao na ulaganje.

Milena Dragićević Šešić i Branimir Stojković smatraju da su festivali važan oblik difuzije kulture i animacije publike. Oni „ne podležu institucionalnim ograničenjima“ zbog čega su često kreativniji i inovativniji u pogledu kreiranja sadržaja i programskih celina. Festivali uvode novine i u pogledu komunikacije sa publikom, modela participacije, predstavljanja stvaralaštva. Dodatno, uz manja ulaganja neretko ostvaruju iste ili veće finansijske i kulturne efekte od institucija kulture. Svojim „svečarskim karakterom“ privlače najširu publiku ali je neophodno da ispunjavaju određene uslove u pogledu organizacije, ciljeva, kvaliteta programa kako ne bi postali „promašena kulturna investicija bez stvarnog kulturnog dometa“.

U stručnoj javnosti su posebno podeljena mišljenja po pitanju toga da li festivali pozitivno deluju na navike publike? Tako na primer, uprkos izuzetnoj posećenosti Noći muzeja, istraživanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka o muzejskoj publici u Srbiji pokazuje da među posetiocima Noći muzeja preovlađuje „nemuzejska publika“, odnosno „publika za jednu noć“ zbog čega ovakve manifestacije ne utiču na povećanje posećenosti muzeja u ostatku godine.

U Bosni i Hercegovini, gde je situacija posebno problematična jer se subvencionišu festivali dok neke od ključnih institucija kulture (poput Zemaljskog muzeja) ne rade, kritika festivalizacije kulture se zasniva na stavu da postoji previše festivala i manifestacija koji kvalitetom svojih programa ne zavređuju da budu subvencionisani. Mnogi kulturni radnici smatraju da izdvajanje velikih finansijskih sredstava nije primereno efektima i rezultatima koje ostvaruju festivali, odnosno da festivalizacija kulture „crpi pare iz budžeta a pritom ne stvara novu publiku“.

Iako su festivali „u sprezi sa jakim sponzorima, marketingom, medijima“ oni zavise od državnih subvencija. Kako su budžeti pojedinih festivala veći od godišnjih budžeta nekih ustanova kulture, postavlja se pitanje da li je festivalski program bolji od programa tih ustanova čim dobija veću finansijsku podršku? Sa druge strane, mali specijalizovani festivali koji targetiraju usko određenu publiku teže pronalaze finansijska sredstva zbog čega su i neopravdano zanemareni.

Međutim, situacija nije tako pojednostavljena. Primera radi, čak i festivali sa dugom i bogatom tradicijom osećaju posledice malih izdvajanja za kulturu. Jelena Knežević, direktorka BITEF-a, skrenula je pažnju na probleme finansiranja ovog festivala obraćajući se na regionalnoj konferenciji projekta BICCED. Knežević je navela da je 2008. godine BITEF dobio 600.000 eura od Ministarstva kulture i gradskog Sekretarijata za kulturu, dok je 2012. godine dobijeno samo 350.000 eura. „Upućuju nas na alternativne izvore finansiranja, što je u redu, ali se plašim da institucije ovakve kakve jesu sa menadžmentom kakav jeste ne mogu preko alternativnih izvora finansiranja da nađu 600.000 eura potrebnih za realizaciju festivala“, ističe Knežević. „Pored međunarodnih fondova, upućeni smo i na sponzorstva i donatorstva. Međutim, ljudi koji imaju ta novčana sredstva nisu dovoljno senzibilisani za ovu vrstu umetnosti ili ona nije njima adekvatno predstavljena. Sa druge strane, pitanje sponzorstva je često i političko pitanje“.

Zato se stiče utisak da je bez prethodne detaljne analize nezahvalno donositi konačne zaključke. Prvo, zbog terminološke neusaglašenosti teško je odrediti i broj festivala u Srbiji jer postoje festivali, sajmovi, smotre… Bez definisanih vrednosnih kriterijuma nemoguće je odrediti i koji festivali zaslužuju da budu finansirani od strane države a koji ne. Pritom su, na nivou države, nedovoljno razvijeni i mehanizmi promovisanja privatno-javnih partnerstava što bi sigurno bilo od pomoći i samim organizatorima. Ono u čemu se većina slaže je da nam je potrebna kontinuirana, svakodnevna ponuda kulturnih sadržaja jer kultura ne sme da bude „sezonske prirode“.

Milena Milojević

Objavljeno 27. aprila 2013. 

Ostavite odgovor