Slučaj Avala film: propast srpske filmske industrije

Avala film se prodaje. Privredni sud i stečajni sudija odbili su zahtev Jugoslovenske kinoteke da se iz aukcije "Avala filma" izuzmu producentska i koproducentska prava na filmski fond nekadašnjeg srpskog giganta filmske industrije. Početkom 2012. Agencija za privatizaciju predala je sav zatečeni filmski fond Jugoslovenskoj kinoteci, a po navodima Ministarstva kulture, Kinoteka je imala apsolutni uvid u to koji filmovi čine stečajnu masu, kao i mogućnost da, na osnovu Zakona o kulturnim dobrima, reaguje i donese rešenje kojim se građa "Avala filma" proglašava za kulturno dobro od velikog značaja. Prema mišljenju Ministarstva, Kinoteka je propustila i da pokrene proceduru da jedan deo filmova dobije najviši stepen zaštite i bude proglašen kulturnim dobrom od izuzetnog značaja. 

U svemu ovome izgleda kao da je reč o sukobu vrednosti dve epohe – socijalističkog stvaralaštva tj. poimanja filmske industrije kao kolektivnog pregalaštva filmskih radnika odnosno društvenih produkcijskih kuća i kapitalističkog shvatanja prava industrijske svojine, po kojem sve jeste roba i sve mora imati svog titulara. Prodajom producentskih prava uz svu ostalu imovinu Avala filma, Muzej jugoslovenske kinoteke gubi ne samo dobar deo fonda, i pravo na korišćenje tog fonda, već i svoju misiju.

Čini se, nažalost, da argumenti kulturnih radnika nisu jaki niti pravno utemeljeni. Iz najmanje tri razloga. I jednog glavnog – danas živimo u kapitalizmu, a ne socijalizmu.

Prvi, autorsko pravo prodajom nije povređeno. Svi autori zadržavaju moralno pravo da budu potpisani kao autori filmskih ostvarenja i to niko nikad ne može dovesti u pitanje. I ne dovodi u pitanje.

Drugi, argument filmskih radnika da su oni finansijskim izdvajanjima kroz samodoprinose za izgradnju filmskih studija ili odricanjem prava naknade za autorsko delo, kao što je film, doprineli izgradnji imovine Avala filma, sigurno jeste činjenica, ali čak i da je dokazivo, nije relevantno. Jer ne postoji pravni osnov da se danas ta prava u sticanju udela retroaktivno priznaju.

Treće, po važećim zakonima, u imovinu jednog pravnog lica koje se prodaje, osim nepokretnosti i pokretnosti ulaze i sva prava, uključujući i imovinska prava na eksploataciju nematerijalne imovine (patenti, žigovi, koncesije, prava industrijske svojine i sl.). Avala film, kao produkcijska kuća, osim studija i druge materijalne imovine, ima prava nad ostvarenjima koje je producirala – filmovima. Ta prava je imala i u doba socijalizma, ima ih i danas. Jer ih se nije odrekla, niti ih prodala. A i po logici kapitala, nema razloga da ih se odriče i da ih prodaje bez nužde, jer su deo njene misije i deo njene osnovne i najvažnije imovine. Filmska dela trajnija su od građevina, tako da Avala film danas ima veću vrednost u tim filmskim pravima, nego u nekretninama. To je jasno i dobro je da je tako, jer građevine i jesu prolazne, a duhovne vrednosti večne.

Zakon o kulturnim dobrima, ma koliko bio dobar i utemeljen, ne može imati supremaciju nad drugim zakonima, naročito ustavnim pravima i slobodama, kao i međunarodnim pravima, zaštićenim konvencijama. Jedno od tih temeljnih prava je i pravo na imovinu. Ne može se izuzeti imovina Avala filma, sadržana u producentskim pravima, i proglasiti kulturnim dobrom. Ne može se ni kupiti po pravu preče kupovine, kako misle kulturni radnici i Kinoteka, jer onaj ko privatizuje Avala film, dakle država, nema prava da aktivnu imovinu proglasi za nešto drugo što nije imovina, i tu imovinu anulira. Konačno, i kulturno dobro jeste neka vrsta imovine, jer Muzej kao ustanova fond koji ima kapitalizuje na razne načine. Dakle, nema, nažalost, osnova da država izdvoji deo imovine i proglasi ga nečijom drugom imovinom i to po zakonu koji ima nižu hijerarhiju.

Konačno, ni sam Zakon o kulturnim dobrima ne daje nikakva prava bilo kojoj ustanovi zaštite da producentska prava prisvaja bez naknade ili kroz pravo preče kupovine.

Čl. 25 tog Zakona definiše šta je filmska građa kao kulturno dobro. "Filmsku građu čine izvorni materijali filma (original negativ slike i ton negativ) i kopije filma, original i kopija video trake i drugi nosači zapisa registrovane slike u pokretu bez obzira na tehniku snimanja i na to kad su i gde nastali, kao i prateći filmski materijal (scenario, knjiga snimanja, dijalog lista, filmski plakat, filmske fotografije, skice dekora i kostima, notni zapisi, filmske muzike, reklamne publikacije i drugi dokumenti nastali pre, za vreme i posle snimanja filma)."

Kao što piše, tj. ne piše – u filmsku građu ne ulaze prava – autorska prava i prava industrijske svojine. A o tome je reč pri prodaji Avala filma.

Muzej jugoslovenske kinoteke, kao ustanova zaštite filmske građe mora vratiti sve filmske kopije Avala filmu nad kojim to pravno lice ima producentska i druga prava. Ako Avala film bude ta prava prodavala, Kinoteka može stati u red zainteresovanih, ali nema pravo preče kupovine, jer ne može prečinom kupovati prava, može kupovati kopije i sve ono što se zove filmskom građom. Sam film, kao autorsko delo i proizvod grupe autora, 70 godina od nastanka, jeste nečija imovina, pre nego što postane javno dobro.

Dakle, sva ostvarenja Avala filma nisu filmska građa, jer su to i dalje filmski proizvodi. Barem dok ne protekne 70 godina od završetka proizvodnje jednog filma (prvi film, "Slavica", snimljen 1947. prelazi u javni domen 2017. godine) i taj film možda može biti tretiran kao filmska građa bez titulara (kao što je slučaj sa dokumentarnim filmom o krunisanju Kralja Petra Prvog), te pripasti muzeju, tj. državi. Međutim, i tada kada autorsko delo pređe u javni domen, ima načina da se zaštite producentska prava kao imovina. Inače, bismo protekom 70 godina, svi koji imamo neka autorska dela u svom posedu, sve to morali predati muzejima. Nije tako.

Da zaključimo, Muzej jugoslovenske kinoteke:
1. Mora vratiti sve filmske trake Avala filmu, a kojih je ta producentska kuća vlasnik.
2. Ne može u bioskopu muzeja prikazivati te filmove, bez prethodno dobijene dozvole od vlasnika filma tj. vlasnika producentskih i distributerskih prava, ili prethodno kupljenih prava prikazivanja (na način na koji to rade drugi emiteri, kao što su televizije npr).

Vlasnici filmskih kopija nisu ni reditelji, ni glumci, niti drugi filmski radnici. Vlasnici su producenti. Zato se i zovu producenti, jer proizvode filmove i kao umetničko delo i kao robu, tj. proizvode za tržište. Producenti su oduvek bili vlasnici filmova. Reditelji i glumci koji su ulagali u filmove u doba SFRJ, možda jesu koproducenti, jer su se npr. odricali dela honorara, ili prava na autorsku naknadu, ali to nigde nije potkrepljeno nikakvim dokumentima, niti u vreme nastanka, niti danas. Kao obligaciono pravo, ono je zastarelo, čak i da neko od tih filmskih radnika negde iskopa neki dokument u kojem dokazuje da je on vlasnik nekog procenta filma. Troškovi parnice da to dokaže verovatno bi prevazišli vrednost takvog ulaganja. Oni su, nažalost, ulagali u tuđu imovinu. Kao kad u tuđem vrtu sadite voće i očekujete da će i unuci sadašnjeg vlasnika da vam daju pravo da ga berete vi ili vaši unuci. Ako hoćete voće, morate saditi u svojoj bašti. Mnogi glumci i reditelji danas su producenti svojih filmova. Mnogi pisci su izdavači svojih dela.

Ova situacija jeste vrlo nesrećna i po filmske radnike i po Muzej jugoslovenske kinoteke. Ali je to sudbina stotine hiljada ljudi koji su u poslednjih 25 godina izgubili svoje fabrike i svoja preduzeća, koje su kupili ili uništili drugi, nesavesna državna uprava ili gramzivi novi vlasnici. Novi vlasnik Avala filma svakako neće uništiti svoj filmski fond, ali će nam ga, kao Francuz ili Amerikanac, prodavati, ako hoćemo da ga pogledamo. Naše filmove kupovaćemo, dakle, od Amerikanaca i Francuza. Nema tu ništa novo ni čudno, već nam godinama naš hleb, mleko, voće, povrće, pivo i drugu robu prodaju Nemci, Francuzi, Hrvati, Belgijanci i drugi. Naša tragedija je što mi i dalje mislimo da je mleko koje da krava koja pase u Srbiji, naše srpsko mleko. Krava je krava, i nije ni srpska ni francuska. Film je film, i nije ni srpski ni američki. Ako hoćemo samo svoje mleko, kupimo kravu i zovimo je kako god hoćemo. I prodajmo takvo mleko drugome. Ako hoćemo samo svoj film, uložimo svoje pare u njega i prodajmo taj svoj film drugome. Dokle god kukamo a ne vidimo da smo za sve svoje nesreće, lenjost, neznanje i nedostatak preduzetništva samo mi jedini krivci samima sebi, zaslužujemo da pijemo tuđe mleko i platimo da gledamo i uživamo u onome što su naši preci stvorili.

Aleksandar Đerić

22. april 2015.

Ostavite odgovor