Rasprava o novom Zakonu o kulturi: kultura između privredne delatnosti i metafizičkog prava

Aleksandar Đerić
Aleksandar Đerić

Nakon gotovo sedam godina od početka primene, u skupštinsku proceduru ušle su izmene i dopune Zakona o kulturi. To je krovni zakon Republike Srbije koji uređuje ustavno pravo građanina na kulturu, odnosno uživanje u dostignućima kulture, jednako kao i u dostignućima nauke i civlizacije. Duh tog zakona u izvornoj verziji pretendovao je, dakle, da uredi kulturu kao civilizacijsku tekovinu, kao pravo građanina i kao strukovni poredak. Međutim, ta prva verzija zakona patila je i od toga što je uređivala nešto što u samoj preambuli zakona nije bilo određeno: šta je, naime, kultura? Kako to nije bilo jasno određeno, već je država polazila od pretpostavke da je to opšte poznato, to je svako tumačio ovaj zakon kako je hteo. Zbog toga smo među zaslužne umetnike koji su dali tzv. visoki doprinos, na listi dobitnika nacionalnih penzija uvrstili i estradne izvođače. Sudeći po polemikama u javnosti, izgleda da se smisao novoizmenjenog zakona upravo lomi oko ovog pitanja časnih privilegija, koje su do sada bile zloupotrebljene. Zato je ministar kulture bio u pravu kada je ukinuo odredbe o visokim priznanjima, koji su zapravo poseban oblik socijalnih prava za privilegovane pripadnike društva. Tek na osnovu ovog disputa mi dolazimo na pitanje šta je zapravo kultura. Ovo znači najpre dilemu kako da kulturu i kulturno stvaralaštvo razlikujemo od drugih sličnih oblika stvaralaštva, konačno, od estradne delatnosti ili, npr. popularne kulture. Da li je rock muzika kultura? A folk muzika? Da li je dizajner kulturni radnik odnosno umetnik, budući da grafički dizajn spada u tradicionalnu grupu vizuelnih umetnosti? A kompozitor muzike za igrice – gde bi on spadao? U primenjenog muzičara? A šta ako nema nijednog dana muzičke škole, već komponuje, i to veoma uspešno na softveru? Pitanja je mnogo. 

U novoj verziji zakona, kultura je, pak, definisana kroz listu privrednih delatnosti, čime se delimično izbegla neodređenost pojma na koji se poziva pravna norma. To je, videćemo, stvorilo drugu vrstu muke. Tim dodeljivanjem, i to u zakonskom načelu, pojmu kulture atributa privrednih delatnosti mi smo se našli u polju privrednog, a ne društvenog života. Zakonodavac je ovim započeo kulturu i zakon o kulturi da posmatra sektorski, kao deo privrede i jasno određenih privrednih delatnosti prema šifarniku, te je pravo na kulturu, koje je garantovano ustavom zemlje, palo u drugi plan. Međutim, ne treba gubiti nadu, jer uopšte nije tako kad se nastavi čitanje zakona. Kako sledi, zakonodavac umesto da uređuje grupu privrednih delatnosti, kako bi se očekivalo na osnovu temeljnih odredbi ovog zakona, nastavio je da je uređuje pre svega kroz sistem prava na kulturu i sistem prava koji izviru iz prava na kulturu. Kao pravo na nacionalno zvanje, na reprezentativnost, na poseban izbor rukovodilaca, na pravo na finansiranje i sl. Predlagač – Vlada odnosno ministar kulture i medija, nije se bavio ni ustavnim zagarantovanim pravom i onom proklamovanom međunarodnom deklaracijom o ljudskim pravima, već se orijentisao na operacionalizaciju pojma prava, podrazumevajući opet kao i u osnovnoj verziji zakona šta je kultura, postulirajući pojam kulture kao mnenje o kulturi i opet ne utemeljujući kulturu kao pravnu oblast. Mi i dalje nemamo pojam kulture i pojam sektorske kulture i pojam kulturnog stvaralaštva i tzv. kulturne participacije. Ništa nije i dalje određeno i zato će ovaj zakon biti potpuno suvišan, sem što će sigurno nastaviti da pravi štetu.

Zakonodavac – predlagač Vlada polazi aksiomatski od mnenja da je kultura poseban i privilegovan deo društvenog života i identiteta države, te ceo zakon neosnovano drži u visokim registrima. Međutim, kulturi kao oblasti i pravu nedostaje topos, mesto u pravnoj topici da bismo iz nje bilo šta izvodili kao dedukciju i operacionalizaciju te pravne topike koja pledira da kulturu tretira kao posebno važan segment ličnog i javnog života građanina i time kao pravno pitanje. Jer kad dekonstruišemo sve ove pojmove i sintagme kojima zakonodavac operiše, i svedemo ih na jezik prava i jurisprudencije, jer se samo to važi u oblasti pozitivnog prava, mi ipak ne dobijamo zaštitu kulture kao vrednosti, kao civilizacijske tekovine i kao instituta stvaralaštva, rada i nasleđa. Ono što nam prvi članovi koji pobrajaju delatnosti u kulturi sve vreme sugerišu, jeste da državnu regulativu ne interesuje ništa od gore navedenog, interesuje je uređenje pre svega javne sfere u kulturi, donekle i građanske inicijative, ali manje-više tu važenje odredbi prestaje. Zaista, kad svu patinu i metafiziku u ovom zakonu odstranimo, ostaju nam samo pitanja: privilegija pretendenata na nacionalnu penziju, privilegija pretendenata na zvanje ustanove kulture od nacionalnog značaja, pretendenata na privilegije po osnovu statusa samostalnog umetnika, pretendenata na članstvo u nacionalnom kulturnom savetu. I time se zapravo ovaj zakon bavi. Rešavanjem pitanja vrlo male grupe ljudi u društvu, koji bi na osnovu svog izbora i životnog poziva da steknu posebno preimućstvo – da im se plate penzijsko i zdravstveno osiguranje, da ih se potencijalno tretira kao zaslužne građane i da se ustanove u kojima su zaposleni izuzmu od prosečnosti. 

Kako rekoh, kad skinemo svu metafizičku patinu i patetiku, dobijamo samo tehnički gledano jedan propis koji se bavi ljudima koji su radili u nekoj privrednoj kulturnoj delatnosti i stekli ili ne pravo na penziju, kao socijalno, stečeno pravo. Slikali su slike, pisali knjige, komponovali i sl. Kao što je neko drugi kopao ugalj, montirao dalekovod ili radio na štamparskoj mašini. To je ne samo slovo ovog zakona, već i njegov duh. Da se pozabavi sinekurama i potvrdi nekakva davno stečena prava u socijalističkom društvu danas u državi privatnog građanina i vladavine kapitala.

I ako je tako, tu dolazimo do pitanja: ako ne uređujemo kulturu kao identitet, baštinu i pravo na uživanje kulturnih dobara, zbog čega bismo se bavili posebnim društvenim i privrednim odnosima u ovom delu naših života. Drugim rečima, zašto su ljudi zaposleni u kulturnim delatnostima posebni u odnosu na bilo koje druge radnike? Zašto bi ovi radnici u tzv. kulturnim delatnostima primili i običnu, tj. redovnu i onu nacionalnu penziju, a ovi drugi, tj. radnici u svim drugim delatnostima, primali samo običnu penziju, penziju na osnovu rada. Po čemu je to kultura oblast posebnog društvenog viteštva i posebnih zasluga za narod? Zašto ne bi npr. postojao vrhunski rudarski doprinos, pa da neki Alija Sirotanović može da zaradi takođe nacionalnu penziju, po istoj analogiji i po istom demokratskom načelu da se nacionalna penzija stiče za posebne zasluge u radu i doprinosu ovom društvu. Pravnici kažu da to nije nacionalna penzija, ali to je svakako deo ličnih prihoda, koji čak ni proističe direktno iz radnog prava, već iz radnih priznanja konstatovanih arbitrarno od strane takođe arbitrarno sastavljene komisije. Ne čak od strane državnog organa, koji po jasnom pravilniku opredeljuje. Malo više ozbiljnosti neophodno je pri ovakvom izboru. Jer to nije izbor za lepoticu iz Đevrske ili Prgometa, što bi rekao Arsen Dedić, već govorimo o vanrednim i ni u kakvom temeljnom zakonskom aktu zasnovanim privilegijama izabranih građana, koje su izabrali isto tako ni u kakvoj pravnoj normi zasnovani drugi izabrani građani. I jedna i druga grupa po nekakvom metafizičkom načelu izuzetnosti. Jer neko stiče pravo da dobija budežtska sredstva ne od strane državnog organa, koji po jasnom pravilniku opredeljuje ili o nekom podzakonskom aktu, mereći paragrafe, već od strane privatnih lica, na koje je država potpuno neosnovano prenela pravo odlučivanja.Ovde se daje na volju nekome ko nije ni državni službenik, pa time i ne podleže odgovornosti koje državni činovnici imaju po zakonu, već građanskim licima koje najčešće sude cehovski, klanovski, partijski ili "burazerski". Kao što smo se u to već uverili u prethodnom periodu važenja osnovnog zakona.

madmarx1Dakle, određeni umetnici i kulturni radnici, bez jasnih, nedvosmislenih i meritornih kriterijuma, od komisije bivaju proglašeni za nosioce nacionalnog priznanja za visoki doprinos u kulturi. Time već teško određenoj oblasti "kulture" pridodajemo teško odredivu sintagmu "visok doprinos". Visok doprinos nije pravnički definisan ovim zakonom, a trebalo bi da u preambuli svi pojmovi i sintagme koje Zakon o kulturi koristi, budu jasno određeni, da ne bi bilo zabune. Ako Zakon o bezbednosti u saobraćaju troši hiljade reči da nam objasni šta zdravorazumski znači preticanje kolone ili prevoj, valjda bi trebalo definisati šta je sve "visoki doprinos". Ja priznajem da ne znam i ne bih umeo da ocenim šta je visoki doprinos, drugačije do impresionistički. Ono što sam pročitao da je kandidat sam o sebi nahvalio, ja ocenjujem isto tako arbitrarno. Jer reč je o kvalitativnim pokazateljima.

Nacionalna penzija ili to što bi da se zove drugačije, a u osnovi jeste penzija, dobija se jednom i važi do kraja života, a budući da se isplaćuje svakog meseca, ne može spadati u nagrade i posebne nagrade, jer se one isplaćuju jednokratno, već samo i jedino u druga lična primanja. Ako nije plata, onda je penzija. A tu je već osnovano pitati da li je nacionalna penzija protivustavna kategorija. Jer u definiciji ove države nema uporišta da se dodeljuju nacionalne penzije istaknutim građanima. Dodeljivale bi se kad bi u čl.1 Ustava pisalo da je Srbija država srpskog naroda, Srba u kulturi, Srba umetnika i drugih građana. Onda bismo imali topos da članovima skupa ustavne kategorije Srbi i drugi građani u kulturi, dodelimo metafizičko svojstvo "vrhunski umetnik" i na osnovu toga nacionalnu penziju, zvanje božanstva i kip u hramu. Međutim, živimo 2.500 godina nakon grčkih polisa.

Vrhunski umetnički doprinos, okreni-obrni, uvek se svodi na stvar ukusa, a estetski sud sadrži i stav o trendu, dopadanju ili navijanju, a kod nas i burazerskom interesu. Samo je Kant mogao da bude kantovac u smislu da je teoretisao da je estetski sud onaj sud u kome nam se stvari dopadaju bez interesa, u stvarnom životu to nigda nije bilo. Neko voli poeziju Vaska Pope, ali znajući njegovu biografiju i svedočanstva savremenika o njegovom karakteru, ne bi mogao da glasa, da je hipotetički u prilici, da takav vrhunski umetnik dobije i nacionalnu penziju. Jer zaslugu dajemo ličnosti, čoveku, a ne njegovom delu. Penziju dobija čovek, a ne njegovo delo. Ako mu je delo vredno, živeće samo po sebi, bez obzira da li ga mi veličali priznanjima ili ne. To je prvi argument iz pravne topike, jer govorimo o zakonu, ne o nekom umetničkom manifestu.

Drugi deduktivno-aksiomatski argument je demokratski, i izvire iz političkog načela većinskog kvaliteta, kao i svako drugo demokratsko načelo. Sa stanovišta velikog procenta građana ove zemlje, operski umetnik je npr. neka vrsta društvenog parazita, koga niko ne sluša i prema tome, taj ne bi mogao da zasluži tzv. nacionalnu penziju. Ako je kultura i estrada, a ne vidim kako će neko da napravi razliku između harmonikaša Đokića u orkestru RTSa i harmonikaša Đokića na albumu Lepe Lukić, onda po demokratskom principu, tzv. estradni umetnici imaju apsolutno pravo da se nazovu vrhunskim umetnicima i da dobijaju nacionalne penzije. A to se ovim kulturnim puritancima koji su pisali zakon svakako ne bi dopalo. Jer, kako rekosmo, ovaj Zakon je u koliziji ne samo između svog duha i svog slova, već pre svega sa ustavnim načelima. Prosto, ne postoji ustavno utemeljenje da jedna grupa građana, pa bili ma kako zaslužni, imaju veća prava i veća socijalna prava od drugih građana. Presedani su kao korov nošen vetrom, ne znamo gde će pasti i gde će se još primiti. Do pre četvrt veka imali smo privilegovanu klasu članova komunističke partije, sutra ako se zapati, može neko proglasiti da su npr. botaničari zaslužni da nose nacionalnu penziju. Jasno je da karikiram, jer umetnici su privilegovani, budući da su javne ličnosti, i po toj impresiji idola, mi ih i volimo i mi bismo da ih ovekovečimo u našem državnom sećanju, te da im podarimo penziju i pravo na udobnu starost.

madmarx4Kultura je oblast društvenog života kao svaka druga, samo se kod nas pretvorila u sinekuru, jagmu za zvanja i privilegije. Ne razumem, tako, ni status tzv. samostalnih umetnika kojima država uplaćuje za penziju. Šta je tu javni interes? Da li je umetnik po definiciji nesposoban za život pa mu država obezbeđuje starost i egzistenciju? Zašto ako stvara ne koristi privilegiju autorskog prava, te ugovori naknadu za korišćenje njegovog dela, tantijeme koje bi mu prispevale godinama za brojna dela stvorena u prošlosti? Naši zakoni su odvojeni kosmosi, među njima ne postoji transfer, već samo subordinacija. 

Brojke samo na nivou Beograda govore o frapantnom trošenju novca za ove namene: 2006. godine za samostalne umetnike Grad je izdvajao 740.000 eura, da bi se već sledeće godine taj iznos duplirao (1.429.549 Eur, podaci su iz Sekretarijata za kulturu). Što će reći da je političkom arbitražom samo te godine broj umetnika na apanaži udvostručen. Od tada do danas cifra se manje-više drži oko 1,1 milion eura namenjenih sa penzijsko osiguranje nekoliko stotina samostalnih umetnika. Nekoliko stotina ljudi je određeno da budu posebno nagrađeni za svoj rad, pored miliona drugih koji to nisu? Zbog čega se tako stvari uređuju? Mislim da niko ne treba da ima takvu socijalnu pomoć, a da je zdravstveno sposoban da radi i stvara.

Ovaj status samostalnih umetnika, zajedno sa statusom nacionalnih kulturnih penzionera, statusom tzv. nacionalnih ustanova samo je deo anahronih i neodrživih instituta u kulturnom sistemu Srbije. Gospoda kulturnjaci bi morali da se osveste da ovo više nije socijalističko društvo, da je u ovoj državi posao izgubilo na stotine hiljada proizvodnih radnika, te da bi ipak trebalo da ih bude malo sramota što dobijaju penziju na gotovo a da ništa ovom društvu ne daju zauzvrat.

Ustanova od nacionalnog značaja sada ima više od 70, što je apsurdno veliki broj na ovako malu zemlju. Ili da se izrazim u duhu preambule ovog Zakona – što je izuzetno veliki broj privrednih delatnika za ovako malo tržište kulture. Takođe je paradoks da Jugoslovensko dramsko pozorište nije na tom pretencioznom spisku, a iz kuloara čujemo da će biti kad ukinu jugoslovensku odrednicu i postanu srpsko pozorište. Jer nema većeg patriotizma nego srbovati usred Srbije. Na tom spisku našlo se i volšebno udruženje Kulturno prosvetna zajednica Srbije, kao i privatno preduzeće Jovana Kolundžije. Šta je uopšte ustanova? Ni za to ne postoji jasna zakonska deskripcija, koja bi uredila status takve jedne tvorevina na osnovu Zakona o kulturi.

Po prirodi kategorije javne svojine, valjda bi svaka ustanova koju je formirala država morala da ima neki javni interes zašto postoji, time i taj tzv. nacionalni interes. Ako nema tzv. nacionalni interes, ne vidim zašto bi uopšte postojala. Ako bi je formirala lokalna samouprava, očigledno je da za nju nema prostora na nacionalnom nivou, jer lokalne samouprave najpre postoje da bi zadovoljile potrebe svojih građana u malim lokalnim zajednicama. 

Na kraju, šta zaista možemo zaključiti čitajući stari zakon i njegovu novu formu u vidu zakonskog predloga? Možemo zaključiti da su zakoni u Srbiji parcijalni i da svaki teži da bude donesen i usvojen pojedinačno, ali sa nekakvim pretencioznim univerzalnim važenjem. Zato su svi naši zakoni grandomanski, tobože večni i nepromenljivi a prepuni pravnih praznina i nepreciznosti, svaki bi negde da zameni i Ustav i da naročito pobije sve ostale krovne zakone. Takav je, nažalost, i ovaj novopredloženi zakon koji uređuje pitanja kulture. 

Ovaj zakon neće doneti pozitivne promene u kulturi, jer ništa dobro nije uredio. Njegovi ključni instituti su pogrešni, njegove sistemske pretpostavke odavno više ne igraju ulogu u savremenom svetu. Što je najgore, on uljuljkuje umetnike da su oni zaista posebna grupa ljudi i da im pripada deo države, umesto da ih podstakne na makar malo tržišno posmatranje stvari, savremenog sveta a i samoga sebe u takvom svetu. Ne zato što mi volimo tržište i kapitalističku grabež, već zbog toga što nije pošteno biti privilegovani građanin umetnik u državi u kojoj stvari nisu ni najmanje lepe i uređene za neumetnički deo populacije.

Aleksandar Đerić

Objavljeno 12. februara 2016. 

 

 

 

 

Ostavite odgovor