Oporezivanje kolaborativne ekonomije: izazovi i mogućnosti

Relativno novija pojava, kolaborativna ekonomija ili ekonomija deljenja postala je glavna tokom prethodne dekade u nekim područjima aktivnosti, kao što su deljenje automobila ili kratkoročno iznajmljivanje. Iako je to sada poznati termin – sa alternativnim imenima od ‘deljenja’ do ‘peer to peer’ ekonomije – ostaje teško razumeti do kraja šta je to a da jeste van glavne osobine da je poslovanje koje potencijalne potrošače i provajdere povezuje putem digitalne platforme koja odgovara na potražnju i ponudu, pružajući jeftin pristup informacijama u veoma velikom obimu. Ovi „proizvođači uklapanja ponude i tražnje“ omogućavaju neprofesionalnim pružaocima da ponude robu i usluge u širokom spektru aktivnosti, stvarajući vrednost i potencijal za dalji razvoj.

Ekonomija saradnje tj. kolaborativna ekonomija je fenomen koji se brzo razvija, što nadilazi postojeće situacije. Međutim, imena koja su se posebno koristila za opisivanje fenomena koristeći trojstvo: „korisnici-provajderi-platforme“ a što se više ne podudara sa tradicionalnim potrošačkim, poslovnim i posredničkim konceptima – upućuju na potrebu promene relevantnih regulatornih okvira u poreskoj politici. Originalne trojne transakcije takođe pokrivaju širok spektar realnosti, od čiste ne-novčane podele do stvarnog poslovanja, a naročito aktivnosti između preduzeća i potrošača (B2C). Zbog toga se javlja niz regulatornih razloga, uključujući i oporezivanje.

Pitanja oporezivanja u kolaborativnoj ekonomiji sve više naglašavaju potrebu za detaljnim osvrtom na način oporezivanja, fokusirajući se na vezu između kreirane vrednosti i poreza. Ova potreba je višestruka, ona odgovara raznovrsnim situacijama koje su obuhvaćene kolaborativnom ekonomijom. Uspostavljanje normativa zahteva identifikaciju poreskih obveznika i poreske osnovice (utvrđivanje da li je dohodak ostvaren iz ekonomije deljenja glavni ili pomoćni profesionalni izvor prihoda, kao i određivanje poreskog statusa igrača u privrednoj saradnji u odnosu na druge oblike poreza). Takođe je neophodno razjašnjavanje statusa stranaka uključenih u kooperativne ekonomske transakcije, kako bi se utvrdili srodni poreski zahtevi. Ovo je naročito nezgodno kada je u pitanju peer-to-peer (P2P) platforma gde su provajderi pojedinci koji deluju u neprofesionalnom kapacitetu, pokreću poreske posledice i rezultiraju višestranim izazovima usklađenosti. Na kraju, bavljenje porezom u ekonomiji saradnje zahteva slučaj sa poreskim pristupom koji sprečava jednostavnu logiku „jedne veličine za sve“.

Na osnovu raspoloživih primera dosadašnjih usvojenih nacionalnih i lokalnih regulatornih pristupa, mogu se izvući neki mogući zaključci koji su to putevi, imajući u vidu da su oni generalno reaktivni, adresirajući identifikovane neželjene efekte, od kojih su neke specifične za određena područja gde je privredna saradnja razvijena. Saradnja sa kooperativnim platformama kako bi se osigurala poreska usklađenost provajdera je jedna od njih. Platforme mogu biti proaktivne u saradnji sa poreskim organima kako bi osigurale razmenu informacija o poreskim obavezama. Neke platforme mogu pomoći u procesu poreske deklaracije prikupljanjem informacija koje proizlaze iz transakcija, a neke čak prikupljaju neke od poreza, pojednostavljuju naplatu za poreske organe (npr. porezi vezani za turizam). Akcija u vezi sa B2C platformama uklapa se u tekuću refleksiju i akciju u digitalnom biznisu, pošto imaju zajedničke karakteristike. Konačno, rešavanje poreskih izazova kolaborativne/kooperativne ekonomije podrazumeva shvatanje njenog brzog razvoja, višestepene stvarnosti i borbe sa narativnom maglom kako bi se tačno shvatilo šta znači kolaborativna ekonomija.

Preuzmite kompletnu analizu Kolaborativna ekonomija i oporezivanje (Collaborative Economy And Taxation) koju je objavio Evropski parlament

European Parliament / Virtuelni institut

Objavljeno 1. marta 2018.